Liverpul – večita rika papirnatog tigra

Pravilo je da je bolje da imate 11 igrača koji zajedno rade pogrešno, nego da svaki igrač radi šta želi. – Jirgen Klop

Fudbalski klub Liverpul osnovan je krajem pedesetih godina 19. veka. Samo, to je bio klub koji su činili bivši učenici Ragbi škole i koji je stoga igrao vrstu fudbala koja će kasnije postati ragbi fudbal (a još malo kasnije ragbi junion i ragbi lig, dva odvojena ali podjednako zabavna entiteta). Liverpul koji igra „naš" fudbal (association fudbal) nastao je 1892. godine.

Njegovo pravo rođenje, ako pod rođenjem ne smatramo fizičko-biološko postojanje kluba – pod čim podrazumevamo igrače, trenere, funkcionere, navijače, stadion, pobede i poraze –dogodilo se u prvoj polovini sedamdesetih godina dvadesetog veka. Tada je nastala ideologija, ideja koja se nadvila nad Liverpulom i koja je, silinom bujice, spojila igrače, trenere, funkcionere, navijače, stadion, pobede i poraze u jedno. Nešto veliko.

Liverpul je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio poprilično uspešan u svom domaćem srezu, ali bi onda u evropskim takmičenjima redovno bivao isprašen, i to od ekipa koje u tom momentu nisu bile nabusito moćni supermegagiganti. Ispadao je od Ferencvaroša, Atletika iz Bilbaoa i Vitorije Setubal. I taman kada su u ovom klubu pomislili da su uspeli da pronađu pravi modalitet igre, odnosno kada su osvojili Kup Uefa 1973. godine, dogodila im se Crvena zvezda. Jugoslovenski, sada srpski tim, predvođen Miljanom Miljanićem, pobedio je u Engleskoj sa 2:1, a ukupnim trijumfom od 4:2 obezbedio sebi prolazak u četvrtfinale Kupa šampiona.

U Liverpulu su, svakako, imali određenu predstavu šta da očekuju od jedne kontinentalne ekipe, ali tehnologija još uvek nije dozvoljavala da protivnik bude proučen skrupulozno koliko i danas. Mnogo je verovatnije da im je, tek kada su videli sa kojom rutiniranošću fudbaleri Zvezde zadržavaju posed i frustriraju rivala, bilo jasno predočeno koliko je temeljna njihova tehničko-taktička kržljavost.

Nakon neuspeha, na Enfildu, u jednom neuglednom i natrpanom sobičku bez prozora, ukrašenom kukama za kopačke, timskim fotografijama i toples kalendarima, u fudbalskom folkloru poznatom prosto kao boot room, Bil Šenkli, Bob Pejzli, Džo Fegan i još nekoliko ljudi od uticaja u klubu pokrenuli su stilsku promenu koja će omogućiti Liverpulu, ali i ostalim engleskim sastavima, da vladaju evropskim fudbalom u narednim godinama.

Prihvaćeno je tada da uspešan tim u Evropi mora svoje akcije da gradi iz zadnje linije (prve napadačke linije, kako se kaže danas), kao i da je potrebno da svi igrači budu sposobni da kontrolišu loptu, da je prosleđuju i onda svojim kretanjem uslove nova dodavanja. Defanzivac nije mogao više da bude samo grumen destruktivne energije, već ravnopravni deo napadačke celine.

Liverpul je postao čuven po svojoj strpljivoj pas igri, koja je dosta odudarala od direktnijeg, svakako češće favorizovanog praktikovanja fudbala, u Engleskoj znanog i kao kick and rush, kasnije možda i češće kao route one.

Igrajući tako, „Redsi" su između 1977. i 1984. godine četiri puta bili prvaci svog kontinenta. I Notingem Forest, sa Brajanom Klafom, benefitovao je od primene sličnog koncepta, osvojivši dve evropske titule. I sve to jer je jednog novembarskog dana u zemlju Skauzera svratio tim iz ove naše zemlje – i pokazao im u čemu greše.

Isto tako, Liverpul je prvi klub u Engleskoj koji je igrao sa libero-golmanom. Kop je delovao kao polje suncokreta koje se pomera sa Suncem dok je, kolektivno i sinhronizovano kao severnokorejska parada, držao ruke preko očiju i uzvikivao (preklinjao) svog golmana Tomija Lorensa da se vrati na liniju. Međutim, golman čiji je nadimak bio „Leteće prase" je samo slušao instrukcije Bila Šenklija, izlazio je visoko i, kao najbolji anticipativni golmani današnjice, ili kao Đula Grošič u Mađarskoj ili Amadeo Kariso u Argentini pre njega, sprečavao je napade rivala pre nego što bi oni postali zaista opasni.

Ali nije previše prošlo a Liverpul se našao na pogrešnoj strani taktičke evolucije. Negativnost fudbala dostigla je svoj vrhunac na Mundijalu u Italiji 1990. godine. Međunarodni bord fudbalskih asocijacija – telo starije od Fife koje, zapravo, donosi i odnosi pravila fudbala – odlučio je 1992. godine da ukine mogućnost namernog dodavanja lopte nogom golmanu koju će ovaj uhvatiti rukama. Ovaj segment igre bio je posebno važan, centralan čak, u igri Liverpula. Nije bilo retko da fudbaler u crvenom dresu dribla, prosto juriša ka svom golu samo kako bi loptu šutnuo u naručje svom golmanu. To je posebno izraženo bilo dok je na golu stajao kitnjasti zabavljač Brus Grobelar, rođen u Južnoj Africi ali golman izabranog tima Zimbabvea. Ali to više nije bilo moguće.

Naravno, bes i žalost nakon tragedije na Hilsborou, kao i nemogućnost kluba da se prilagodi komercijalnim zahtevima i mogućnostima nove realnosti tog novog čuda koje se zvalo Premijer liga, svakako su doprineli padu Liverpula, ali njihova taktička nefleskbilnost i nesnalažljivost su ih dotukli. Naposletku, Notingem Forest, koji je, opet ističemo, igrao slično kao Liverpul na mnogo načina, takođe nije uspeo da se prilagodi i ispao je iz elitnog ranga u prvoj sezoni nakon uvođenja ove restrikcije.

Usledile su godine dikensovskih velikih očekivanja i dostojevskijevskih velikih razočaranja. Liverpul jeste, silom duha, silom motivacije, prostom silom, osvojio Kup Uefa i Ligu šampiona, ali samo je jednom bio blizu osvajanja Premijer lige. A onda, jer kada sudbina kaže „ne" obično je ili okrutna ili sarkastična, Stiven Džerard, princ Valijant engleskog fudbala, se okliznuo. Dreams over.

Brendan Rodžers je nedvosmisleno jedan od najtalentovanijih i najprogresivnijih trenera, ne samo na britanskom ili irskom ostrvu, već uopšte u Evropi. Liverpul je sa njim igrao nekoliko bazičnih formacija, varirao ih je u skladu sa protivnikom, igračima na raspolaganju ili fazom sezone, želeo je posed i modifikovao je načine na koji Liverpul napada, a sveukupni kvalitet igara je eksponencijalno rastao. Dok se, posebno nakon odlaska Suareza i te izgubljene titule, nije strmoglavio. Sezona 2014-2015 završena je porazom od Stouka sa šest primljenih golova.

Rodžers je izdržao do oktobra 2015. godine, ali je nakon remija sa Evertonom napustio klub. Onda je došao Jirgen Klop. Na Enfildu su se zavrteli zupčanici promena.

Kontrapresing je najbolji plejmejker na svetu, kaže Klop. To je zato što je presing po izgubljenoj lopti najbrži način ponovnog osvajanja poseda i to, često, blizu protivničkog gola i to, često, dok je ovaj već krenuo da razvlači svoje linije, spremajući se za napad.

Verovatno niko na svetu nije poznatiji po „gegenpresingu" (naposletku, reč je nemačka) od Jirgena Klopa, iako je ovaj sistem ustanovljen pre više od 40 godina, kroz rad Austrijanca Ernsta Hapela u Ado Den Hagu i Fejenordu i Rinusa Mihelsa u Ajaksu. Postoje četiri vrste kontrapresinga – orijentisanog na loptu, kada igrači redom napadaju loptu i njenog nosioca, orijentisanog na protivnika (tokom kojeg fudbaleri u okolnim slojevima presinga uzimaju protivničkog fudbalera koga prate sve vreme), orijentisanog na linije dodavanja i orijentisanog na prostor. Ovaj poslednji model, u kojem ekipa pokušava kolektivnim kretanjem da suzi i onda proguta prostor za igru, onaj je koji i koristi Klop.

Međutim, najteža stvar kod kontrapresinga jeste uliti igračima naviku da, nakon što izgube loptu, bez stajanja, bez razmišljanja, bez bilo kakvih kognitivnih ili fizičkih inhibicija, odmah istu i pojure. Dakle, impuls je krenuti napred, umesto, kao što je mnogo lakše, krenuti nazad i formirati defanzivnu strukturu.

Klop je, za neverovatno kratko vreme, uspeo da uvede ovaj princip u igru Liverpula, iako on, još uvek, nije sofisticiran kao što je bio onaj u Borusiji iz Dortmunda kada je ovaj pedesetogodišnjak bio trener „švarcgelbena".

Osmah zatim su došla i presing usmerenja, odnosno presing zamke. To je princip u kojem ekipa koja se brani navodi tim sa loptom u deo terena u kojem planira da ga pritisne i otme mu loptu. Može imati dinamičnu ili statičnu pripremu, odnosno ekipa može da, tokom navođenja protivnika, izađe iz svog oblika (primer – tim se brani u 4-4-2, presing zamku priprema tako što krilni vezista izlazi visoko i pravi situacioni, asimetrični 4-3-3) ili može u tom obliku da stoji sve vreme.

Klop je na početku sa Liverpulom igrao u 4-3-2-1 sistemu, sa naglašenom horizontalnom kompaktnošću i mnogo boljim pomeranjem sa loptom, toliko važnim u svim vrstam zonske odbrane. Ovo je dovodilo da rival prirodno odlazi na bok, gde je i najranjiviji, s obzirom da je teren koji je na raspolaganju za igru skraćen za 180 stepeni aut linijom. Pas levom ili desnom beku u prvoj fazi poseda protivnika bio je okidač da Liverpul otpočne svoj presing.
Napadač bi, kao što to uglavnom radi i danas, pravio takozvano zakrivljeno kretanje i uglavljivao se između dva centralna beka, sprečavajući rivala da reciklira posed i, praktično, prepolovljavajući teren. Ostatak tima se pomerao sa loptom, stvarajući numeričku prednost u zoni oko lopte, ali i u zoni u koju lopta neposredno može da dođe (najčešće iza prve presing linije). Ovo, kada bi se izvelo kvalitetno, bi značilo da Liverpul osvaja posed ili tera protivnika na besmisleni dugačak pas, najčešće i bez dizanja glave ili adekvatnog položaja tela. Drugim rečima, i druga eventualnost je donosila posed Liverpulu, samo dalje od gola kome teži.

Važno je reći da je presing u Englesku doneo Grejem Tejlor, koji je radio sa dosta uspeha u Votfordu. Međutim, komplikovaniji presing sistemi morali su da sačekaju koju deceniju i ulazak u Premijer ligu inostranih trenera najviše klase.

U Liverpulu je, tako, presing zamka polako počela da se razvija. „Redsi" su, koji su veoma brzo prešli na uski 4-3-3 koji i sada igraju, dopuštali pas na bok, ali to nije bio okidač za presing. A, ne... Ono što su sada radili jeste da su puštali uvek opciju za pas protivniku nazad u poluprostor, a tek onda bi pritisnuli loptu iz svih uglova. Zašto?

Pa upravo zbog toga jer je onda i njihov kontranapad ili brzi napad bivao opasniji, jer je počinjao u strateški mnogo povoljnijoj vertikalnoj koloni fudbalskog terena. Igra Liverpula je kod Jirgena Klopa, sa pređenim miljama i protokom vremena, postala sve više i više kolektivno strukturirana. To čini da se igrači, koji igraju fizički najzamorniji tip fudbala koji postoji, ipak umaraju manje nego što bi to bilo očekivano, naprosto jer činioci kompaktnog tima ne moraju da trče podjednako kao članovi razuđenog i nekoordinisanog sastava.

Sep Herberger, selektor Nemačke koja je 1954. godine postala šampion sveta, rekao je da je osnovni cilj svakog taktičkog principa izmoriti protivnika što je više moguće, pritom sam potrošiti što je moguće manje energije. Upravo to pokušava Liverpul i, kada u tome uspe, deluje zaista moćno.

Statističari iz Opte su izračunali da brzina napada Liverpula u proseku iznosi 1,75 metara u sekundi, kao i da uključuje oko 3,5 dodavanja. U Premijer ligi brži napad imaju Stouk i Lester, ali sa mnogo manje dodavanja. Mančester siti i Mančester junajted koriste više pasova, ali su dosta sporiji. Kada se pogleda tako, ovo tim sa Enfilda čini savršenom kombinacijom direktnosti i kombinatorike.

Ovo potiče od dve stvari, a prva je, nemojte ni da pokušate da se pravite iznenađeni, Liverpulov presing, odnosno njegova struktura.

Skoro sve ekipe na svetu, kada igraju visoki i niski napadački presing, privremeno prelaze na odbranu „čovek-čoveka" (na jedan od tri varijeteta ove odbrane koji postoje, da budemo savršeno verni preciznosti), barem u prve dve presing linije. To je zato što je nemoguće zadržati vertikalnu kompaktnost bloka, pošto poslednja linija mora da stoji oko linije na centru igrališta. Liverpul odstupa od ovog standarda.

On se kao jedan organizam pomera sa loptom, sprečavajući njenu vertikalnu progresiju. Zonski presing znači da igrači drže oblik, ali i da, kada loptu oduzmu, unapred znaju gde se nalaze njihovi saigrači. Ovo ih čini veoma opasnim u tranzicionim napadima.

Na drugoj strani ili, preciznije, na desnoj strani, Liverpul igra sa pravim krilom. Od prvih sedam timova u Premijer ligi u prošloj sezoni (a ovaj trend nipošto nije izolovan i endemski ograničen na Englesku), Liverpul je jedini tim koji igra sa krilom koje igra krilo. Pričamo, naravno, o Mohamedu Salahu. U ostalim timovima krila igraju krilne bekove u formacijama sa tri defanzivca (Arsenal, Čelsi, Mančester siti) ili bekove u formacijama sa četiri odbrambena fudbalera (Antonio Valensija u Mančester junajtedu).

Od brazilskog 4-2-4 sistema i legendarnog Niltona Santosa bekovi su počeli da postaju ofazivniji. Sa nastankom 3-5-2 sistema i, sa njom, krilnog beka, uloga bočnog fudbalera dodatno se zakomplikovala. Krilni bek je često jedini igrač koji obezbeđuje napadačku širinu svom timu, dok je bek ipak zadužen za povremena utrčavanja napred, kao i korišćenje „overlep" i „anderlep" kretanja (utrčavanja iza leđa i utrčavanja ispred lica).

Krila uglavnom igraju kao „izokrenuta krila" (levonogi fudbaler na desnoj strani koji ulazi dijagonalno unutra i šutira na gol), naprosto kao vezisti koji se uvlače između linija (Miktarijan u Dortmundu ili Mata u Junajtedu) ili kao drugi napadači (poput Anrija u selekciji Francuske na Evropskom prvenstvu 2004. godine).

Ali Liverpul ima striktno ofanzivnog fudbalera koji grli aut liniju i uvek je u savršenoj poziciji da napadne meki trbuh, najranjiviji prostor svake ekipe – klisuru između centralnog beka i beka. Ovo je velika prednost Liverpula.

Još jedan zanimljivi element u igri Liverpula je i njihov „skriveni dijamant". Klop je i u Dortmundu umeo da igra u jednoj bazičnoj formaciji, a da njegov tim u razvoju meča i kroz unapred uvežbane mehanizme kretanja pređe u romb na sredini terena (kao protiv Majnca 2014. godine). Sada u timu ima Firmina koji igra manje kao devetka, pa čak ne igra ni kao lažna devetka jer ne započinje svoja kretanja iz napadačke linije, već ponajviše igra kao desetka. Ovo čini da Liverpul često izgleda kao tim u 4-1-2-1-2 sistemu, što mu uvek daje numeričku prednost na sredini terena, a i ogroman prostor koji Sadio Mane i Mohamed Salah mogu da iskoriste. Dok se protivnički menadžeri snađu i pokušaju da neutrališu ovaj trik Liverpula, često je prekasno.

Ali Liverpul ima i veliki manjak. Ekipa koja igra sa dosta visokog presinga uvek je posebno izložena u trećem delu svog bloka (iza prostora oko lopte i prostora u koji lopta neposredno može da ode). Reč je, naravno, o prostoru u i oko defanzivne linije. Liverpul, ne postoji drugi način da se ovo kaže, ima ispodprosečni personel u defanzivnoj liniji. I to se vidi. Stalno. Na svakoj utakmici.

Pokušavali su u ovom klubu to da reše dovođenjem Virdžila van Dajka iz Sautemptona (koji bi bio unapređenje, ali pitanje je da li bi bio i dovoljno unapređenje, posebno kao izolovani dodatak tragikomično poroznoj defanzivnoj liniji), ali to naprosto nije uspelo. Istina, uspeli su da odole naletima očajne Barselone i zadrže Filipea Koutinja u Engleskoj, ali Brazilac je jasno poručio da želi na Nou Kamp i nivo njegove posvećenosti, kada se i ako vrati u tim, takođe je nešto što predstavlja nepoznanicu u timu koji nipošto nije dovoljno dobar da dozvoli da ima makar i jednu nepoznanicu.

Postoji još jedan relativno lako vidljiv defekt u igri Liverpula, a to je prva faza poseda. Mnogi treneri smaraju da je konstrukcija napada, čista progresija lopte, osnova uspeha svih ostalih faza napada i konačnog kreiranja prilike za gol. Ekipa Jirgena Klopa često igra u napadačkom 2-3-5 obliku, sa veoma ofanzivnim bekovima koji nijednog trenutka nisu direktno rešenje za dodavanje svom golmanu ili centralnim bekovima. Dodajte tome pasivnost Džordana Hendersona kao pivota, sporost inače veoma kvalitetnog i sa loptom veoma umešnog Emrea Džana i opštu nekreativnost Vijnalduma, dobijate nepovezanost linija koja dovodi do mnogo improvizovanih začetaka napada koji prečesto ostaju samo to – začeci.

U ovim situacijama timovi pribegavaju kreiranju platforme za osvajanje prostora, posebno jer timovi uglavnom pritiskaju sa dva igrača u prvoj liniji. La Salida Lavolpiana (akcija u kojoj vezista ulazi između centralnih bekova i kreira privremenu trojku u prvoj napadačkoj liniji) ili ulazak veziste sa leve ili desne strane defanzivnog dvojca su najčešći principi. Nijedan od njih nije u dovoljnoj meri prisutan u igri Liverpula, ponajviše jer njegovi igrači nisu spremni (sposobni?) da prepoznaju kontekst utakmice i prilagode svoje kretanje mikrostrukturi tima (u takozvanom prostoru međusobne pomoći) ili makrostrukturi tima (u takozvanom prostoru saradnje). Jirgen Klop to ne može da nauči fudbalere kao što bi verovatno bilo prekasno da ih uči rolanju lopte ili finijim nijansama evropskog pasa.

Dakle, šta se može očekivati od Liverpula u Ligi šampiona ove sezone? U takmičenju u kojem nijedan engleski tim nije stigao do finala od 2012. godine, takmičenju u kojem, uopšte uzev, nijedan engleski tim nije bio previše relevantan poprilično dugo... Besmisleno je odgovoriti na ovo pitanje. Besmisleno je pokušati. Liverpul je, na način koji je verovatno moguć samo u fudbalu, podjednako spreman na sve i na ništa. Tim predodređen da blješti ali i da se ugasi brže nego sveća preko koje se stavi čaša.

Liverpul je zabavan tim. Na putu je da sa Klopom evoluira (u fudbalu su revolucije uglavnom evolucije), ali tek je na putu. A zabavni timovi, koji su samo to i ništa više, ne osvajaju Ligu šampiona. Čak se u njoj i ne zadržavaju previše. Ali gledati ih je, pa, zabavno. Pa, kome je to dovoljno...

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 14. sep 2017, 06:55)
anonymous [neregistrovani]

I piše

Da mogu i sve i ništa....
Kao i svi engleski timovi.
Veoma zanimljivo za mnoge koji vole LIVERPUL

(sreda, 13. sep 2017, 20:07)
anonymous [neregistrovani]

ne zaboraviti

Ne zaboraviti da je ovaj u ovom tekstu i klipu toliko ocrnjeni Liverpul pretprosle sezone posle samo nekoliko meseci pod Klopom, kao desetoplasirani tim najbolje lige na svetu vrlo lako izbacio ponos spanskog fudbala Viljareal, izbacio Dortmund i onda unistio Sevilju u prvom poluvremenu u kojem je trebalo dabude 3-0 ili cak vise.