Португалија – чудна, смушена, необична, најбоља!

Југославија остаје једина репрезентација која је изгубила прва два (и једина) финала Европских првенстава. Португалија је у другом финалу по први пут стигла до трофеја Анрија Делонеа. Након Мишела Идалга 1984. године и „магичног квадрата" (carré magique - Мишел Платини, Жан Тигана, Алан Жирес и Луис Фернандес), односно Рожеа Лемера и магичног Зинедина Зидана 2000. године, Дидије Дешам није успео својој земљи да трећи пут обезбеди звање шампиона континента.

Le jour de gloire est arrivé! Други стих Марсаљезе говори о „дану славе који је стигао". Празне приче, најчешће. Марсаљеза се пева јако често, али слава - права слава - не долази сваког дана. Али ова недеља није била тек неки обичан дан. Ово је био дан финала Европског првенства у фудбалу. Le jour de gloire је заиста стигао!

Али само зато што је пригода била гиздава и раскошна не значи да је и фудбал био такав. Финала су напети догађаји у којима се дланови зноје подједнако колико и дресови. Опрез и контрола штете су основни лајтмотиви. Полако, постепено, увек и неизоставно чврсто... Грешке ривала се чекају, уместо да се намерно провоцирају, како обично налаже бонтон када играју квалитетне екипе.

То је зато што фудбал обично даје другу шансу ако забрљате. После ње, као благи родитељ, даје и трећу, четврту... двадесет девету. Можете да изгубите, али већ следећег викенда је утакмица, одмах после ње још једна и тако даље.

У репрезентативном фудбалу није тако. Следећа прилика није за пар дана, већ за две године (или осам година, ако сте Србија). Уз то, селектори се мењају, о фудбалерима да не говоримо. У интернационалном фудбалу садашњост је одистински једино што постоји. Оно што урадите овде и сада. Јер после овде и сада најчешће нема ничега. Па ви видите шта ћете са притиском...

Ниједан приступ, сам по себи, неће донети победе и титуле. Не постоји један исправан и нужно супериоран тактички одабир. Фудбал је у том смислу као обична партија игре папир-камен-маказе. Све зависи од околности и сналажења у истим. Све је у контексту...

Објективни квалитет овог дуела није могао да буде у паритету са три најбоља меча на овом шампионату - са победом Италије у осмини финала против Шпаније, са ремијем и каснијим поразом Италије од Немачке у четвртфиналу и са поразом Немачке у полуфиналу управо од Француске. Ово није могао да буде такав меч. Просто, ствари тако не функционишу.

Les Bleus су променили систем током такмичења. Почели су у 4-3-3 формацији, са Нголом Кантеом испред последње линије, а до краја су играли у 4-2-3-1/4-4-1-1. Највише се овој модификацији обрадовао Антоан Гризман, који је са десног крила стигао на централну позицију. А онда експлодирао као супернова! Са позиције другог нападача (или лажне десетке) постигао је гол Албанцима, а онда је два гола дао Ирцима у другом полувремену меча осмине финала. Укупно је постигао шест голова до финала, дупло више него иједан други фудбалер на континенталном турниру.

Гризмана су сматрали премалим док је био дечак у Француској, а тек је у Реал Сосиједаду стекао праву прилику за адекватан развој. Сада га Дијего Симеоне сматра једним од три најбоља фудбалера света (знате која су друга двојица), а угледни „Л'Екип" овај тим Француске назива „Генерацијом Гризман". Гризман, или Гризу, како га у Француској сада зову што је вероватно највећа част замислива, најбољи је стрелац у историји у нокаут фази Европских првенстава са пет постигнутих голова.

Француска је есенцијално проактивна екипа, жељна да има лопту и да контролише ритам утакмице. То је тим који презентује врло динамичну нападачку позициону структуру, што значи да се облик екипе мења у било ком тренутку офанзивног процеса. Димитри Паје је посебно активан, пошто и у 4-3-3 (са левог крила) и у 4-2-3-1 (са места левог везног фудбалера) улази унутра, напуштајући своју иницијалну позицију. Осим њега, Матуиди, чији Пари Сен Жермен игра врло слично, врло се умешно креће у просторима који номинално нису његови.

Ипак, против Немачке - сјајне Немачке, технички и тактички најбоље екипе света без дилеме - Француска је применила алтернативни приступ. Играли су у реактивном средњем или ниском блоку, са мешовитом зонском одбраном, односно различитим примарним референтним тачкама позиционирања својих играча на средини терена. Зашто? Да се неутралишу претње тима Јоакима Лева, који је имао и предност у бројевима на средини терена, али и да би тим имао оптималне стартне положаје за покретање контранапада.
Паје је био позиционо оријентисан, равнајући се према Блезу Матуидију, делом и према Патрису Еври (који је или упао у фонтану младости или у Панорамиксово буре, пошто је игра импресивно на читавом шампионату). Фудбалер Вест Хема је био врло пасиван у свом приступу. Циљ је био да увек буде у могућности да прими лопту у тренутку офанзивне транзиције. Исто је важило и за Гризмана.

Сисоко на десној страни је био оријентисан на човека, посебно након што је Хектор, леви бек Немачке и крилни бек Келна, показао да може врло квалитетно да подржи посед свог тима.

Матуиди и Погба, чије дефанзивне одговорности експоненцијално расту са сваким минутом на терену јер је испред њих играо са намером ноншалантни Гризман, били су оријентисани на опције. То значи да су се кретали у складу са лоптом, али тако да спрече њену прогресију. То су радили најчешће тако што су се постављали између немачких фудбалера, на линији додавања. Овај вид маркације се зове покривање сенком (јер је, је ли, лопта фиктивни извор светла).

Из тога је произилазило да су у тренутку преотимања поседа свог тима увек били релативно слободни (односно удаљенији од ривала, што не би био случај да су били оријентисани на њих непосредно) да приме пас и онда директним додавањем или трком наставе освајање простора.

За разлику од њих, Португалија, врло необична Португалија, готово све је на овом турниру радила контраинтуитивно. Као и сви тимови у неким прелазним фазама, и овај састав Фернанда Сантоша је амалгам врло искусних фудбалера (Роналдо, Нани, Карваљо, Бруно Алвеш, Мутињо...) и дечурлије (Ренато Санчес, Рафаел Гереиро, Жоао Марио, Андре Гомес...). То је тим који се не замајава пресингом, већ у средњем блоку чека да апсорбује напад ривала, иако има гомилу играча савршено способних и обучених да играју у високој зони у дужем периоду. Њихов контранапад је углавном био недовољно ефикасан, што је фрапантно имајући у виду да у лику Кристијана Роналда имају вероватно најбољег и најефикаснијег фудбалера у офанзивној транзицији у историји.

Разлог због ког Роналдо није добијао лопту довољно често нити у довољно квалитетним позицијама, осим конфузне нападачке позиционе структуре екипе Фернанда Сантоша (специфични 4-1-3-2 је базична формација, са често свим играчима везног реда истовремено у средишњој вертикалној колони терена), јесте и дефанзивна организација овог тима. Португалија је константно флуктуирала између зонске одбране оријентисане на човека и врло чисте одбране човек-човека на средини терена. Играчи прате ривала врло интензивно, али притом губе дефанзивне везе и удаљавају се један од другог. Када и освоје лопту, понекад је јако тешко пронаћи адекватно решење за додавање јер су фудбалери изоловани. Уз то, увек је уз њих један фудбалер ривала (онај кога су до малопре чували), који је спреман да поведе контрапресинг.

Међутим, без обзира на све, некако, мимо сваког смисла или макар привида логике, ово функционише. Португалија је примила само један гол у три стотињак минута нокаут фазе и успела је да стигне до финала. Ни у финалу нису примили гол. На неки начин овај тим подсећа на Холандију на Мундијалу 2014. године, која је такође играла човек-човека на средини терена (наравно у потпуно другачијој формацији). Тим Луја ван Гала је био трећи, иако је његова прозаичност била евидентна.

Португалија можда није спектакуларна, али има два спектакуларна фудбалера - истина, један је у настајању, с обзиром да је до прошлог новембра одиграо један минут фудбала на највишем нивоу, а да је на овом мечу постао најмлађи фудбалер који је икада играо у финалу Европског првенства. Причамо, наравно, о новом играч(ић)у Бајерна из Минхена, Ренату Санчесу, који има 18 година и 326 дана. Овај други, Кристијано Роналдо, киптећи вулкан амбиције и мишићних влакана, био је слично млад када се, кроз сузе, зарекао после пораза у финалу ЕП 2004. године од Грчке да ће својој земљи донети трофеј. На огромну жалост, Роналдо је и овај меч, у 25. минуту, завршио у сузама, због повреде. Остварио је само осам додира са лоптом до тог тренутка. Али ускоро, јако ускоро, осмех тек нешто мањи од његовог (оправданог и основаног) ега титраће између носа и браде овог импресивног фудбалера. Након 43 дана пошто је постао првак Европе са Реал Мадридом, постаће првак Европе и са својом земљом.

Истина је да је Португалија имала два основна тактичка проблема пред овај шампионат - шта радити без нападача и шта радити са Кристијаном Роналдом - а Фернандо Сантош је то решио једним потезом. Роналдо можда није био ефикасан како обично уме да буде (истини за вољу, никада није дао гол Немачкој, Италији, Енглеској, Шпанији или Француској), али је у овој улози привлачио огромну пажњу ривала на себе, тиме обезбеђивао простор и време саиграчима и генерално их чинио бољим. Тешко да можете више да тражите од једног фудбалера. Уместо њега на терену се нашао преталентовани Рикардо Кварежма, али преталентовани Рикардо Кварежма који не може и није могао да игра као Роналдо.

Француска, последњи домаћин који је освојио Европско првенство (1984. године) био је фаворит против Португалије, последњег тима који је изгубио финале као домаћин (2004. године). „Триколори" су били победили у последњих десет мечева против Португалије, што је био њихов најбољи низ против једног тима после 13 победа против Луксембурга. Последњи пут Португалија је била боља од Француске, пазите сада, 26. априла 1975. године. Више од 15 хиљада дана је прошло од тада. Уз све то (ако је још ишта потребно), Француска никада није изгубила меч на Европским првенствима који се играо у недељу (шест победа, два ремија).

Француска је почела паметно. Проблем игре са два пивота (pivote, шпански израз за централног или задњег везног, из неколико разлога много адекватнији од израза који ми користимо) јесте тај да се они боре за исти простор. Тешко је поставити се у средишњу од пет вертикалних колона (центар), што је савршен начин да се направи троугао са централним бековима и тако олакша пут лопти. Са два централна везна фудбалера, постављеним у оба полупростора, лопта најчешће иде вертикално, а то је најлакше бранити (тимови се бране на вертикалној оси јер су голови, наравно, на крајевима игралишта). Француска се сјајно изборила са овим проблемом, тако што су Погба и Матуиди имали различите функције у поседу, a у складу са сетом атрибута који поседују.

Млади фудбалер Јувентуса (не још предуго), умиљат као шансоњер са лоптом, играо је испред противничког блока, контролишући лопту и тражећи увек бољи угао напада свог тима, док је Матуиди одлазио високо, укључујући се у посед тек у другој и трећој фази, наравно и у четвртој фази, када се до ње долазило.

Португалије је у уводним порцијама меча била асиметрична, као и против Велса. Жоао Марио, леви офанзивни везиста, често је дејствовао као пар екселанс лево крило, док је Санчес био ниже. Португалија је почела у нешто блажој варијанти свог дефанзивног спектра, дакле са зонском одбраном оријентисаном на човека. И даље смо могли да видимо, јасно, ситуациону одбрану човек-човека, посебно код Карваља, који је морао да се носи са Гризманом, али и Пајеом и Сисоком, који су константно улазили унутра са својих базичних позиција на боковима.

Просторна компактност (компактност унутар блока) Португалије није била слаба, како би се очекивало са оваквим дефанзивним системом, а све због добрих плућа и паметне главе поменутог Вилијама Карваља и Адријена Силве. Овај други је стајао доста високо, што је био прикладан профилактик против уског напада домаћина. Након извесног времена без лопте, међутим, Португалија би колабирала у равни 4-4-2, пошто се Адријен Силва спуштао поред саиграча из Спортинга.

Након изласка Роналда у 25. минуту (моменат, без обзира за кога навијали, који је морао да вас погоди), а уласка Рикарда Кварежме, Португалија је прешла у 4-3-3, што је систем који су, наравно, користили већ током овог турнира. Нани је био сам у нападу, Жоао Марио званично устоличен на крилу, Ренато Санчес и Адријен Силва и даље испред Вилијама Карваља.

Пошто су им се облици на средини сада поклапали (троугао Француске у саставу Погба, Матуиди, Гризман, односно троугао Португалије који су чинили Карваљо, Ренато Санчес, Адријен Силва), Португалија је, можда и без инструкција, онако органски, почела да игра са израженијим оријентацијама на противничког играча. То је савршено користио Сисоко, који је, заборављен као непарна чарапа сваки пут када би се нашао у центру или у једном од два полупростора, предводио неколико квалитетних напада свог тима.

Лоша позициона структура Португалије чинила је њихов посед тупим. Са превише играча на хоризонталној линији (тројица везиста), додавања којима би се освојио простор била су онемогућена. Стога је лопта често одлазила на бок, који је стратешки најмање важан део терена. Оваква организација, или одсуство организације, како желите, чинио је индивидуалне покушаје неопходним. Отуд и неколико сјајних секвенци потеза Рената Санчеса. Чак и напад Португалије у офанзивној транзицији - колоквијално знан и као контранапад - је био немушт јер су крила, Кварежма и Жоао Марио, били врло ниско, пошто су претходно пратили бекове ривала. Вреди истаћи и да су Евра, а посебно Сања, постали много дрскији и слободнији у својим кретњама након што је изашао Роналдо (јер ко још сме да излази високо и оставља њега, самог и са простором око себе).

И тако је утакмица ишла даље, неоптерећена превеликим узбуђењима испред два гола. Стога и није превелики шок што је ово прво финале Европског првенства у којем није било гола у првих сат времена игре. Најкаснији гол, до сада, постигао је Патрик Бергер, репрезентативац Чешке, у 59. минуту финала из 1996. године. Први ударац Португалије у оквир гола на мечу догодио се у 80. минуту, што је најкаснији прецизан ударац у финалима ЕП још од 1980. године. У 90 и оно мало минута фудбала Португалија је комплетирала само једно додавање у казненом простору противника.

Кингсли Коман је заменио Пајеа. Испрва је деловало као да ће Француска покушати да га, кроз густо позиционирање и комбинације у средини, остави самог на левом крилу против Седрика. Коман је најбржи фудбалер на турниру и квалитативна супериорност која настаје овим дуелом била би очигледна. Брзо се, међутим, одустало од овога (ако је то уопште и био план), пошто је Коман почео да улази у подручја између линија ривала, посебно у левом полупростору. Често је био сам, јер би Погба, Матуиди, чак и Сисоко, остајали ниже и шире, развлачећи блок Португалије. Стога и није необично што је Коман учествовао у свим приликама свог тима у другом делу меча.

Мутињо је заменио Адријена Силву, а Едер је ушао уместо Рената Санчеса. Ништа се није променило, осим у томе да је Нани отишао на бок, док је Жоао Марио стао поред Мутиња.

А онда продужеци... А онда шок! Конзервативнији приступ Француске у овом периоду игре створио је услове за изненађење (ако је мало прилика, мало покушаја, утицај среће на коначни исход расте), а управо се то догодило када је Едер постао други резервиста Португалије који је на овом турниру постигао гол у продужецима (након Кварежме, јасно).

Француска је имала времена да се врати у меч, али њени фудбалери, зверајући у бездан пораза којем су се примицали, постајали су очајни. Онда су постали несинхронизовани и аљкави. У тим тренуцима Дидије Дешам је деловао као каубој који покушава да умири и уведе у ред помахнитала грла. Играчи Француске су били свигде осим на потребним и жељеним позицијама. Француска је тако изгубила и пре него што се меч окончао.

И тако је остало Португалији да се радује. Тиму који је, због силних продужетака, одиграо 90 додатних минута на овом турниру. Читаву утакмицу више. Португалија, десети различити освајач трофеја, постала је први шампион Европе који није победио ниједну утакмицу у групној фази. Италија је постала првак света на идентичан начин 1982. године.

број коментара 10 пошаљи коментар
(уторак, 12. јул 2016, 05:16)
Antidogmata [нерегистровани]

Povampireni Miljan

Malo stariji ljubitelji (`ajd da kazem poznavaoci) fudbala znaju da je ovaj teks u stvari posthumni kvazinaucni traktat Miljana Miljanica, za svog zivota najveceg i najneuspesnijeg mistifikatora fudbalske igre kod nas, unistitelja srpskog fudbala, kreatora strucnjaka tipa Bata Djora & Comp., koji sada u "vecnim lovistima" pretenduje na funkciju glavnog koordinatora razvojnog potencijala juniorskih kategorija interstelarno-galakticke igre zvane hrkljus.

(понедељак, 11. јул 2016, 18:36)
Б. Лаковић [нерегистровани]

Ово и оно

Коментар јесте потписан - аутор Лука Јевтовић (погледајте почетак чланка) - и он је заиста у стилу (нервирајућих) опсежних фудбалских и тениских коментара у лондонском Гардијану. Што не значи да је добар.

Ту је пре свега рогобатна употреба енглеских израза, на пр. ”Португалија је у уводним порцијама меча била асиметрична”

Међутим, коментар највише нервира огроман број разноразних квази-техничких тврдњи. Жаргон је готово комичан, јер се свака од тих тврдњи може окренути за 180 степени, а да ипак звучи ”фудбалски-научно” и да можда буде тачнија!

Ренато Санчез? Видећемо! Свесно или не, новинари су заправо важно оруђе суровог капитализма у ”спорту” који захтева неумерено дивљење ”суперстаровима” (Роналдо, Федерер) у које су Најки, Ролекс и многе друге компаније уложиле огроман новац, као и продукцију ”звезда” сутрашњице бла-бла.

(понедељак, 11. јул 2016, 14:21)
anonymous [нерегистровани]

Sve sem...

... ovog poslednjeg ste pogodili za Portugaliju. Najgori prvak Evrope ikada!

(понедељак, 11. јул 2016, 12:00)
anonymous [нерегистровани]

Bravo

Fenomenalan komentar i analiza. Dostojno najslavnijih svetskih komentatora. Zatp je šteta što nije potpisan, što vam sugerišem da ispravite.

(понедељак, 11. јул 2016, 12:00)
Браво,али... [нерегистровани]

Строго узевши Португал би мог(р)ао...

бити кажњен због Роналдовог задржавања и бодрења екипе из простора намењеном само тренеру,тзв.Technical area!

(понедељак, 11. јул 2016, 11:26)
Срб [нерегистровани]

Испразна философија о трчању за лоптом на пољани или ''докон поп и јариће крсти''...

Нема ту никакве ''супернове и лажне десетке'', ''реактивног средњег или ниског блока'', ''различите примарне референтне тачке позиционирања'' или ''вид маркације који се зове покривање сенком''... О чему ви то, јел' о трчању за лоптом на пољани између два гола? Све је врло једноставно: Португалци су били свесни да су Французи у предности - пре свега због домаћег терена и очекиване, благе, али значајне наклоности судије, уз, наравно, квалитетне фудбалере... Решење проблема: јака и чврста одбрана, плус игра с минималним ризиком и стрпљење - чекање своје шансе, тј. противникове грешке и, на крају или на почетку, вера у победу! Један шут је прошао и то је то... Просто к'о пасуљ, никакво философирање о супернови...

(понедељак, 11. јул 2016, 08:57)
R.Scekic [нерегистровани]

komentar

Nema vise onog pravog fudbala ,sve je postalo politika i novac.
Od kako udjose kladionice u njega ubise i sport i fudbal u dusu,sve je namestaljka.
Nema poteza nema sportskog duha,sve prevare,kao sinoc u finalu,portugalca pogadja lopta u ruku a sudija daje zuti Francuzu i slobodan udarac za Portugal,bruka i sramota.

(понедељак, 11. јул 2016, 08:06)
MIRJANA [нерегистровани]

Finale???

Finale nije bilo "ono finale" ali je bilo!!!Znaci da svaka osrednja ekipa uz malo srece moze da postane shampion Evrope!!!

(понедељак, 11. јул 2016, 05:11)
дека Слоба [нерегистровани]

Похвале

После овако исцрпне анализе две екипе и финала и ја сам помислио да је вашем новинару место у нашој репрезентацији. Међутим, то није могуће! Не уклапа се. Вероватно има више дана школе него цео наш ФСС заједно. Једноставно, не може. Похвале новим првацима Европе и вашем новинару.

(понедељак, 11. јул 2016, 00:22)
anonymous [нерегистровани]

Sta reci?

Koliko znanja, razumevanja igre, taktike, karakteristika pojedinih igraca..... i cega jos sve??? ...je potrebno nekome da sve ovo registruje, razume i napravi tekst da ljubitelj fudbala, navijac, moze da razume. I ne samo da razume, .. da se, ponovo i ponovo, podseti .....
Sto se EP tice, ni Portugalija ni Francuska nisu zasluzile pehar.
Italija, Nemacka, cak i Hrvatska...da.
Ali, bili je lepo, zanimljivo, mozda su nasi strucnjaci nesto naucili.
FSS bi trebalo ovog vaseg novinara da angazuje kao skauta.
Verujem da bi sve ekipe i igrace imali skenirane do detalja....
Svaka cast redakciji...veliki posao ste odradili...
Kriticara ce uvek biti...