Игра наших живота: Богови и бацили

Крава. Можда овца, коњ... Неко од њих (или сви они скупа) јесте крив. Да, баш тако. Припадници питоме фауне убили су лопту у све три Америке, у којима је она, пре доласка Кристофера Колумба и његове бледолике чете, скакала, поскакивала и одскакала до бесвести.

Племена Северне Америке играла су сваковрсне игре са лоптом, а у многима је основни телесни прибор била нога. Трке са лоптом су интересантан варијетет, углавном ограничене на северозапад континента. Такмаци су шутирали лопту испред себе, трудећи се, сасвим природно, да што пре пређу одређену, готово увек кружну стазу. Неке од њих биле су дугачке и преко 20 миља. Племена Пима и Моно играли су лоптама од камена, Опата, Пима и Јума су се дружили са лоптама сачињеним од дрвета.

Наравно, било је изузетака. Једно племе у Ајдаху користило је лопту од надуване животињске бешике, док су Хопи Индијанци у Аризони трчали са лоптама (или „лоптама“) готово коцкасте форме.

Трке са лоптом стигле су све до Мексика, где су на комаду земље, познатом као савезна држава Чивава, међусобно војевале области (pueblos) народа Тарахумара.

Много бројније, међутим, биле су игре које су деловале као бета верзија данашњег фудбала. Игране су лоптама од коже срндаћа или, опет, од камена (замислите само та стопала...). Голови су били справљени од пободених или штапова наслоњених један на други, а неретко су напросто били бразда у земљи.

Народи који су припадали Алгонквинима посебно су били ентузијастични (Поватан, Масачусет, Микмак). Једно од имена игре био је, спремите се сада, пасукуакоховог, који се играо само лети, искључиво на плажама Роуд Ајленда.

Ескими су осећали можда и највећу повезаност са шутирањем лопте. То су понекад биле комплексне – еуфемизам за конфузне – игре, у којима је осим ноге за покретање лопте коришћен и бич, који није био неналик средњовековном европском шестоперцу. На Аљасци су играли итигумиухлутин, користећи лопту испуњену маховином. Постојало је веровање да је аурора бореалис заправо појава која потиче од ове игре (у то време мало ко се бавио ефектима магнетног поља и соларних ветрова).

Шошони су игру шутирања звали, дубок удах још једном, танасуквитокоин. Катоба народ у Јужној Каролини фудбалоидну игру знао је као вачипу.

Вероватно је најинтересантнија игра била она која је била изум племена Топинагугим из Калифорније. Умта се играла на терену дугачком 600 јарди, а супростављене стране су заправо били мушкарци и жене. Мушкарци су лопту шутирали, а жене су се додавале и контролисале је користећи посебне корпе које су носиле у рукама.

Постоје и трећа и четврта врста игара, доста ређе забележених. Прве је етнограф Стјуарт Калин назвао, не замајавајући се превише потребом за ингениозношћу имена, hand-and-foot ball. Посебно популаран међу женском популацијом Чејена, чини га шутирање лопте са узицом, која се наравно налази у шаци играчице. Циљ је шутнути лопту што више пута, без промашаја или њеног додира са подлогом.

Друга игра је белом становништву Сједињених Држава позната као foot-cast ball, а њен симплистички циљ се лако назире – шутнути лопту врхом стопала што је даље могуће. Марипосан племена Калифорније то су радили са, вреди ли изнова понављати, каменом лоптом (замислите тек онда та стопала...).

У Јужној Америци, Гварани, који су живели у данашњем Парагвају, играли су мангаи, игру која је, судећи по сведочанствима језуитских свештеника пристиглих у 17. веку, имала много сличности са фудбалом. Играна је лоптом сачињеном од смоле дрвета мангаиси, истом оном која је, због њене лепљивости, коришћена у лову папагаја. Једини начин да неко победи био је да се ривал повуче због исцрпљености, јер голова није било.

Матана-арити, који су играли Пареси у данашњој Боливији, била је игра са циљем пребацивања лопте преко противничке гол линије, што се могло учинити искључиво главом. Била која погоднија пољана, пропланак или висораван би послужили као терен.

Игра лоптом народа Отомак у Венецуели подсећа на калифорнијску Умту. Дванаест играча са обе стране, у тимовима сачињеним од мушкараца и жена, стајала су на супротним странама игралишта, у поставци релативно сличној модерној одбојци. Мушкарци су лопту ударали десним раменом или челом, док су жене користиле дрвени рекетолики предмет.

Такмичарско лоптање је присутно у скоро свим културама старог света, али нигде – нигде! – није било важно као у Мезоамерици. У данашњем Мексику, Гватемали, Белизеу и Хондурасу, игра са лоптом била је једина игра. Олмеци, Толтеци, Запотеци, Маје, Астеци – сви су били опчињени.

Више од 1.500 терена за игру пронађено је и ископано, од грандиозних градова Теотивакана, Теночтитлана и Чичен Ице па све до најмајушнијих и раштрканих села на обалама Мексичког залива. Ископано је још толико керамичких фигурица, статуа, резбарија и глифова који су приказивали играче, игру и њене ритуале. Али њене легенде и митологије су још упечатљивије.

Једна прича каже да је Хуемак, последњи владар империје Толтека, својим понашањем након игре толико разљутио богове да су они уништили читаву земљу. Астечки краљ Моктезума Други и Незахуалпили, владар Тешкока, играли су игру лоптом како би тестирали једно неповољно пророчанство. Незахуалпили је тумачио појављивање комете на истоку као предзнак великих невоља, али је Моктезума одбио да прихвати то као истинито и стога су играли игру лоптом како би утврдили утемељеност тих тврдњи. Киче Маје су настанак Сунца и Месеца, а са њима и сваког дуалитета светла и мрака, живота и смрти, повезале са близанцима херојима, Хунахпуом (Ловцем са дуваљком) и Шбаланкеом (Јагуаром-јеленом), који су у игри лоптом савладали мрачне богове Шибалбе, односно подземља.

Због чега је овим народима лопта била толико важна? Како је она постала симболично и физичко језгро читаве културе? Како је она постала средство за борбу против њихових химера и хидри, против њихових левијатана?

Па, због гуме. У то време, Мезоамерика је једина имала лопте које одскачу, јер је једино она имала гуму. Прве гумене лопте направљене су од Castilla elastica дрвета у време Олмека. Сматра се и да су они измислили игру лоптом (1.800. године п. н. е.).

Разиграна природа тих народа била је толико интензивно стимулисана, а њихов дух толико безрезервно ослобођен њеним орбитама, да је лопта постала света. Постала је портал у неки свет магичнији од њиховог.

Организација игре и њена значења повезивани су са комлексним астрономским системом и календарским мерењем времена око којих су ова друштва била организована. Чак и поражени у рату, пре него што ће бити жртвовани – одсецањем главе или вађењем срца – од света су се опраштали играјући игру са лоптом.

Неколико је верзија саме игре, али су све углавном игране на теренима у облику латиничног слова „И", са каменим декорисаним зидовима са обе стране. У неким епохама и културама додавани су камени обручи, постављени вертикално, кроз које је требало пробацити лопту.

На основу заштитне опреме коју су носили играчи, закључује се да је контакт са лоптом могао да буде остварен надлактицама, цеваницама, раменима и куковима. Маје су игру звале пок-та-пок, док су је Астеци знали под именом тлачтли.

Игра се развила и распрострла као чаршав у рукама веште домаћице и стигла је све до Аризоне и Великог кањона, где су је прихватили Хохокам индијанци. Играна је и на Хиспаниоли и у Порторику, где ју је Таино народ звао батеј.

Али, пазите добро, чак ни ово није било раздануће фудбала.

Шпанци су дошли, и на почетку су можда и били пријатно забезекнути. Свакако довољно да Ернан Кортес поведе играче и опрему назад у домовину, где су ови наступали на двору краља Кастиље. Кристофер Колумбо је пре њега послао лопту у Европу, сматрајући да је магична.

Одлучили су Шпанци, ипак на крају, да им се игра не допада. Њен урођени ритам је био дијаболичан, њена задовољства паганска. Покушали су да је заташкају, али нису морали превише да се труде.

Чињеница је да су Америке колонизоване пре 14.000 година, када су први људи прешли из Сибира у Аљаску. До најјужнијег дела Јужне Америке стигли су две хиљаде година потом. Све друге културе у Европи су у том тренутку иза себе већ имале миленијуме развитка и огромну почетну предност. То им је донело комплекснију политичку организацију и технологију (челични мачеви, пушке, прекоокеански бродови).

Пре или касније, европски освајачи, иако малобројнији, згромили би Индијанце уз сва та преимућства. Али краве и овце су то урадиле уместо њих.

Европа је имала и поприличан број великих сисара који су могли да буду искоришћени, док су у Америкама постојале само ламе, и то једино у малом подручју Анда. Оне су Европљанима донеле извор протеина, вуне и крзна, транспорт људи и добара, најјаче оружје и, кроз вучу рала и обезбеђивање ђубрива, много ефикаснији метод производње хране. Коњи су припитомљени око 4.000 године п. н. е. у степама северно од Црног мора.

Од свих континенталних маса, једино Евроазија почива на оси исток-запад (најдаље тачке су на истоку и западу), док је оса код Америка постављена у правцу север-запад. Стога се велике животињске врсте много лакше шире и мигрирају. Зашто? Подручја на истој латитуди, односно географској ширини, имају идентичне временске услове и дужине дана. Режими падавина и температура су, такође, веома слични. Португалија и Јапан много су климатски сличнији од Чикага и Даласа. Управо је то разлог што је експанзија животињског света била толико лакша у Евроазији него у Америкама.

Из свега тога произилази да је њихово припитомљавање било релативно лак и спонтан процес. То је донело веће количине хране становништву, које су опет условила велика, седелачка и стратификована друштва.

Густо насељена подручја су таква да се у њима могу одржати епидемије, које су, а овим затварамо круг, потицале од болести које су еволуирале и које су се преносиле са припитомљених животиња. Дакле, још једном, краве и коњи су криви...

Ернан Кортес јесте уништио астечко царство, добрим делом јер је цар Монтезума поверовао да је овај бог, али Астеке су сломиле велике богиње, које су стигле у Мексико са једним инфицираним робом који је дошао са шпанске Кубе 1520. године. До 1618. године, популација Мексика од око 20 милиона спала је на 1,6 милиона.

Оне који су преживели Шпанци су поробили и покрстили, а тако и уништили друштва и веровања која су одржавала игру са лоптом.

Све што је остало су сенке. Или сенке сенки. Игра богова и хероја данас се, наравно у модификованој форми, игра у мексичкој држави Синалоа, где је позната као улама.

У Мексику, као и у највећем делу западне хемисфере, данас се игра фудбал, који је настао негде другде.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(петак, 05. мај 2017, 09:40) - anonymous [нерегистровани]

Енглези су истребили Индијанце, Абороџине и Маоре

Интересантно је колико овај тенденциозни чланак покушава да прикрије чињеницу да су Индијанце и остале народе на северно-америчком континенту истребили Енглези. На исти начин на који су то урадили са аутохтним становништвом Абориџина и Маора у Аустралији и Новом Зеланду.