Луисова порука

Овај текст је требало потпуно другачије да изгледа. Почињао је овако: прво је Гасли – потпуно оправдано – добио шут карту и уступио седиште Албону. Затим је Мерцедес одиграо зихерашки и частио Ботаса још једном сезоном што је аутоматски значило да Окон догодине иде у Рено уместо Хулка. Рејсинг Поинт је за крај Перезу дао трогодишњи (?!) уговор а успут смо сазнали и да мрска Каталуња остаје у календару за наредну годину који због тога расте на невероватне 22 трке. Типичан летњи распуст, зар не?

Возачка вртешка се тако и завртела и зауставила током четири недеље за нама, макар када су у питању ови са скупљим картама. Да ли ће Хулк завршити у Хасу, где ће онда Грожан, и да ли постоји слободно место у Алфа Ромеу (Ђовинацијево), признаћете, нису баш питања због којих просечан љубитељ Формуле 1 претерано гризе нокте. Поготово кад су пред нама два најузбудљивија викенда у години - моћна Спа па одмах затим и нестварно брза Монца.

У животу је - ако изузмемо гитарски соло из Just like heaven, онај гол Роберта Карлоса из слободног ударца, предњи крај Јагуара XJ220, Џејмса Гандолфинија у најбољој серији свих времена и практично сваки Cervelo бицикл - савршенство немогуће постићи али често смо склони да кажемо, када причамо о стазама Формуле 1, да је белгијска лепотица нешто најближе што том идеалу можемо прићи. На једном месту имамо велику просечну брзину, узбудљиву висинску разлику, прилике за претицање и без ДРС-а, ћудљиве временске услове и оно што се увек посебно истиче, кривине које и у данашње време изазивају страхопоштовање. А онда се деси данашњи дан, угаси се један млади живот и не можеш а да се не запиташ да ли се уопште може уживати у тркању када је цена тако висока. И зато ће се овај текст другачије завршити.

Нисам пратио каријеру Антоана Ибера, штавише за момка до данас нисам ни чуо. Оно што је објављено - GP3 титула, подршка Рено спорт академије, победе ове сезоне у Монаку и на Пол Рикару - пада у сенку једине информације која је битна: Антоан је имао само 22 године. Само 22 године. У које је морао да стане цео један живот, све наде, стрепње, радости и туге, сва љубав коју човек може да да и прими. И онда, осим огромне туге због ужасне судбине која је задесила овог младог човека, његову породицу, колеге али и читаву тркачку заједницу, осећам и ужасну грижу савести. Зато што волим овај опасан и због тога страшан спорт, зато што се трудим да пишући о њему ту љубав пренесем на друге и док то радим исувише често дозволим да засењен храброшћу и вештином момака под кацигама потпуно заборавим да је данак који за такву страст плаћамо апсолутно неприхватљив.

Опростићете ми због тога што ћу данас уместо о новом пеналу за Ферари и шансама Мерцедеса и Верстапена да спрече да се исти претвори у гол овај текст завршити само цитатом са Хамилтоновог инстаграма:

„Ако било ко од вас који гледате и уживате у овом спорту макар и за тренутак помисли да је оно што радимо безбедно, грдно се варате. Сви ови возачи стављају свој живот на коцку сваки пут када изађу на стазу и људи би то морали озбиљније да схвате јер то није довољно цењено. Не само од стране навијача већ и од стране неких људи који раде у овом спорту.
Антоан је за мене херој, зато што је преузео ризик да би испунио свој сан. Јако сам тужан што се ово догодило. Хајде зато да га прославимо и да га се сећамо. Почивај у миру брате."

број коментара 0 Пошаљи коментар