Волите ли Монако?

Последња недеља у мају традиционално је резервисана за најлуђу идеју у историји светског ауто спорта - Велику награду Монака. Званична статистика не постоји, али није спорно да трка у маленој кнежевини навијаче дели у две супротстављене категорије сличне бројности: или сте очарани призором шарених аутомобила који сумануто јуре по нечему што никако не би имало право да се назива тркачком стазом, или вам је трка са најнижом просечном брзином и најмањим бројем претицања сувишни реликт прошлости који не заслужује место у календару Формуле 1.

Оба табора имају своје аргументе - да, умешност, храброст, прецизност и дрскост пилота који током скоро два сата за по само неколико сантиметара избегавају баријере које окружују стазу је задивљујућа, али исто тако и - да, стаза на којој је практично немогуће некога претећи на чист начин условљава трке у којима онај ко први прође кроз кривину број један најчешће крај дана чека омамљен славом која следи само лауреатима ове престижне награде. Овај спор влада још од средине седамдесетих година прошлог века - времена када су дизајнери почели да праве аутомобиле са широким крилима који су тиме несумњиво постали бржи али исто тако и тежи за претицање - и нико не очекује да ћемо у догледно време видети нешто макар приближно резолуцији. И сам сам често разапет између ова два пола - пре трке обично ватрени заговорник прве групе, само да бих после пада кариране заставе невољно почео да прихватам аргументе ових других - па у најбољој традицији Детанта могу да понудим само следећи пасус.

Монако је Формула 1. Преплављен ситничавим џет-сетом који брине само о томе чија је јахта већа; оцвалим плејбојима који и даље ординирају у неизбежном казину; патетичном парадом прескупих супер аутомобила испред хотела de Paris; гламур девојкама које врве око стазе иако никада нису чуле за Жила Вилнева или Јохена Риндта; терасама на којима се точи бесмислено скуп шампањац; коначно, правим правцатим принцом и принцезом. Чак и такав, или боље речено, управо због тога, Монако је Формула 1. Без тог једног викенда имали би само још једну тркачку категорију у којој се неки аутомобили врте у круг. Са њим можда понекад добијамо досадне трке, али заузврат и гламур, престиж, славу, спектакл, колорит и сан који већ деценијама изазивају завист конкурентских категорија ауто спорта јер ма колико се трудили наспрам блиставог излога капитализма на модром Медитерану изгледају тек као општинска такмичења дубоко у хилбилиленду.

Какав наратив нам је припремила ћудљива стаза у 2018. години чак ни после јучерашњих квалификација није једноставно погодити. Рикардо је очекивано закуцао свој RB14 на прву стартну позицију, још једном подсетивши да би са правом машинеријом могао Аустралији да подари првог светског првака још од времена пргавог Алена Џоунса. Али без подршке клупског колеге који је због удеса на трећем слободном тренингу пропустио квалификације те данас креће последњи, за Ред бул не постоји маргина за грешку па ће у егзекуцији тимске тактике морати да буду перфектни како би Дени Рик први видео карирану заставу. Најзабавнији возач у каравану ће се током 78 кругова суочити и са две необичне статистике. Иако је пол позиција у Монте Карлу највреднија у сезони, на последње три трке до победе није стизао онај ко је први кренуо а Аустралијанац при томе у каријери има шест победа али ниједну после старта са прве три позиције.

Фетел јуче није могао боље од другог места, али би данас могао. Страх од раног деградирања смешно крштених хипер меких гума Ферари ће покушати да разбије на начин како то обично чини - додељивањем инфериорне тактике Раиконену али тако да то иде у корист Себу - што им даје одређену тактичку предност у односу на аустријску екипу. Видећемо да ли ће то бити довољно. И Хамилтон је јуче извукао максимум из Мерцедеса, што на стази без дугих праваца и брзих кривина није резултирало бољим пласманом од трећег места па су и амбиције скромније него обично. Ипак, колико год да сребрни аутомобил овог викенда није на нивоу плавог и црвеног који ће стартовати један ред испред, само наивни ће из рачунице искључити четвороструког светског шампиона.

Да би неко од преостале седамнаесторице данас стигао до победе биће потребно и нешто више од сјајне вожње. Чињеница је да Бернд Мејландер већ шест година није имао слободан дан у кнежевини - а није нека храброст прогнозирати да ће се тај низ наставити и данас - али калкулације које укључују излазак сигурносног возила су исувише компликоване па је довољно рећи да ће у повољнијој позицији бити онај ко успе да на прву замену гума оде што касније. Последњи је до победе ван прве три стартне позиције у Монаку стигао Панис пре 22 године у трци коју су на стази завршила три аутомобила па је јасно да су шансе да нешто слично видимо данас поприлично мале.

Али постоје, зато што је ова чудна стаза видела све што се у Формули 1 може замислити, и како год да се заврши данашња трка, бар једна мала нит ће се уплести у несагледиво клупко које од Монака већ скоро 90 година твори легенду.

број коментара 1 пошаљи коментар
(недеља, 27. мај 2018, 15:01)
anonymous [нерегистровани]

mmm

ne.