Пливам узводно

Проф. др Мирјана Радованов Матарић већ 37 година живи у иностранству – у Кансасу и Калифорнији. Ова рођена Новосађанка, на Београдском универзитету, стекла је звање доктора лингвистике и светске књижевности. Члан је Удружења књижевника Србије и веома активан писац. „Зрелост“ која је ових дана изашла из штампе, њена је 45-та објављена књига. Мирјана пише приче, мемоаре, поезију, есеје – на српском и енглеском језику.

Пре одласка у иностранство Мирјана је радила 14 година у Народној библиотеци Србије и предавала енглески језик на Београдском универзитету. У САД-у магистрилала је специјално образовање и предавала енглески и руски језик и европску историју. Специјално образовање, заправо креативно писање, Мирјана је веома успешно примењивала као терапију.

Она је активан писац и на српском и на енглеском језику, састављач је антологија и писац чувених есеја о Милошу Црњанском, Сингеру... Њени бројни научни и креативни радови преведени су и објављени и у земљи и у иностранству.

Осим 45 књига, Мирјана је написала и око 1.800 песама.

Њена највећа љубав је Србија, у коју често долази и, како она каже, стално се враћа.

„Наше баке и прабаке су говориле: И дукат је мали, али драгоцен. Србија је тај дукат у моме срцу и души", каже Мирјана.

Мирјана сматра да брак одузима јако пуно времена, а живот је кратак. Па ипак, два пута се удавала, иако каже да није ни сањала да јој се баш то може догодити. После мужевљеве смрти и самоће дуге 20 година, како сама каже, стала је на луди камен и удала се за Американца.

Каже да јој је најбоља пријатељица са којом се дружи од раног детињства рекла: „Како си могла да се удаш за Американца? Шта ти би?". Али када га је упознала, одмах ми је рекла: „Где си нашла тако доброг човека? Како мене нико овакав није тражио да се удам?"

"Мој супруг већ неколико година ради билтен наше Српске православне цркве у Сен Габријелу и наш прота Петар не мора ништа да му објашњава, јер он зна онолико српски, колико и многи Срби који га заборављају, или њихова деца која га никада нису честито научила.

Ћирилицу многи већ одавно не користие, али мој муж ју је научио сасвим лако. Потребна му је при штампању српских књига. Осим тога, он воли да иде у нашу цркву и чита наше билтене.
Мој Џин је пригрлио српску културу и преко своје штампарије, у којој, сем других језика (кинески, јапански), он највише објављује српске писце, латиницом и ћирилицом. У нашој кући муж слуша српску музику више него ја и подржава мој рад на српској култури за америчку публику. Он се потпуно претопио у Србина.

Ја нећу и не могу да се претопим ни у што друго, него у оно што јесам, и што сам одувек била.
Мој Џин је основао штампарију „Зора", да задовољи горуће потребе српских писаца. Почео је с мојим пријатељима и то се разгранало.

Док вредно радимо с ове стране океана, из Србије нам стижу и тужне вести. Боли ме кад чујем да ми један по један драг рођак или познаник одлази заувек. Утешно је што увек има дивних беба, које расту и без нас, као младе, сочне и зелене младице на староме храсту", каже за РТС Мирјана Радованов Матарић.

број коментара 0 пошаљи коментар