Хипократија

Због чега су пси, човеку најдражи и бeскрајно лојални кућни љубимци, често изложени злостављању?

Гости емисије су професори Факултета ветеринарске медицине у Београду - др Никола Поповић и др Војислав Илић.

Пси, а нарoчито они са статусом кућних љубимаца, у науци су третирани као потомци курјака, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери постали дегенерици. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу. „Пси знају такве ствари за које се мислило да их могу савладати и научити само људи", тврди наш гост - проф. др Никола Поповић.

Оданост коју пси непрекидно доказују људима, кроз векове, део је њиховог природног инстинкта. Њихово понашање према онима који су их прихватили није далеко од идеја које људи имају о љубави и пријатељству и зато многи власници паса своје љубимце изједначују са члановима породице. Живот паса у непосредној близини људи и њихова међусобна повезаност постали су интересантни антрополозима. „Кад се ради о разумевању људског понашања, ниједан сисар не може се ни приближити псу" - објашњава проф. др Војислав Илић. Доказано је да пси далеко надмашују човеколике мајмуне, бар кад је у питању разумевање људи, њихових жеља и намера. Кад се, на пример, испред пса и шимпанзе ставе два суда, од којих само у једном има хране, и кад се кажипрстом покаже суд са храном, пас одмах схвата смисао, за разлику од шимпанзе, који је генетски далеко ближи човеку.

Још и више, многи пси чак знају да протумаче поглед вође експеримента. Уколико би овај погледао у правцу суда с храном, пас би одмах кренуо према њему и покушао би да се домогне хране. Међутим, уколико бу поглед био уперен у правцу мало изнад суда, према некој тачки на зиду, пас то не би протумачио као упутство већ би остао без реакције. За све то мајмуни нису способни.

О сличностима пса и човека, о истим болестима од којих оболевају, о њиховим вештинама комуникације говориће нам више наши драги и уважени гости.

Емисију припремају проф. др Момчило Б. Ђорђевић и проф. др Александар Петровић.

 

 

број коментара 0 Пошаљи коментар