Хипократија

Византијски темељи европске медицине

Гост данашње Хипократије је доктор Радивоје Радић, професор историје на Београдском универзитету и аутор чувене двотомне монографије „Страхови касне Византије".

Упркос чињеници да је у односу на античку медицину-византијско лекарство доживело одређену осеку, не може се порећи да су византијски лекари на извесним пољима унапредили већ постојећа знања. Византинце је пре свега интересовала практична страна лечења.. Отуда не изненађује чињеница да византијска медицина није знатније унапредила теоријску основу медицинске науке јер се слабо бавила анатомијом, физиологијом и патологијом. С друге стране, она је у великој мери усавршила вештину дијагностике и терапије, као и хируршку оперативну технику, фармакопеју и фармацију.
Без обзира што су на болести махом гледали као на божју казну за почињене грехе, Византинци су сматрали да се болести могу сузбијати лечењем. У Византији је медицина била укључена у школски програм, па су је тако упоредо са такозваним квадривијумом изучавали знаменити црквени оци IV века: Василије Велики и Цезарије, брат чувеног кападокијског теолога Григорија Назијанског. Користећи у пракси достигнућа античке медицине, они су доказали исправност њених основних поставки. Међутим, властито искуство им је дозволило да унесу корективе у изучавању читавог низа питања, као што су, на пример, симптоматика болести и фармакологија.
Византијски лекари су наследили традицију грчко-римске медицине, а ауторитети какви су били Хипократ и Гален увек су представљали основне источнике лекарског знања у царству Ромеја. Допуштено је направити и једну компарацију: оно што су значили Платон и Аристотел у античкој филозофији, били су Хипократ и Гален у античкој медицини. Водећи медицински центар у раној Византији, умесно је рећи и читавог Средоземља, била је Александрија а најчувенији лекари Оривасије, лекар цара Јулијана Отпадника (361-363), Аетије из Амиде и Павле са Егине. С друге стране, узајамни утицаји византијске и арабијске цивилизације - интеракција која је била плодотворна за обе стране, добро су познати, као и чињеница да је арабијска медицина делом ослоњена на античку, грчко-римску традицију, достигла веома висок ниво. Савремени научници наглашавају да су Галенови текстови, односно њихови преводи на арапски, веома брзо нашли свој пут у арабијском свету. Штавише, поуздано се зна да су арапски преводи Галена, знатно касније, тј у XI и XII веку преведени на латински и преко Италије и Шпаније постали доступни научној јавности западне Европе.
Покровитељ лекара у Визанији био је Сампсон Ксенодох (Странопримац), лекар родом из Рима који је у Цариграду утемељио болницу за бесплатно лечење и који се прославио тако што је наводно молитвама исцелио болесног цара Јустинијана I Великог (527-565). Црква је 27. јуна празновала преподобног Сампсона и тога дана су поворке Византинаца обилазиле његове мошти у престоничком храму Светог Мокија.
О Византијским темељима европске медицине о којима се не зна онолико колико зуаслужују, више ће говорити наш данашњи, драги и уважени гост професор Радивоје Радић.

Емисију припремају проф. др Момчило Б. Ђорђевић и проф. др Александар Петровић.  

број коментара 0 Пошаљи коментар