Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на предстaву „Позвани”, према концепту кореографа Сепеа Бајенса и у продукцији компаније „Ултима вез” из Брисела, а потом о делу „Али: страх једе душу”, према истоименом филму Рајнера Вернера Фасбиндера, коју је у Словенском народном гледалишчу у Љубљани режирао Себастијан Хорват. Обе представе изведене су на 53. БИТЕФ-у.

Представа Позвани један од најупечатљивијих примера имерзивног театра које је овогодишњи БИТЕФ понудио својим посетиоцима, а у њој практично нема никавог разграничења између публике и учесника. Како се представа одвија, гледаоци од пуких посматрача, преко фазе срамежљивог и уздржаног партиципирања, махом сведеног на механичко понављање задатих поступака, постају ослобођени учесници процеса: трчали су, скакали, прескакали оне који су лежали на поду, на разне начине су успостављали комуникацију с осталима на овој необичној позорници, сада више не очекујући било каква упутства. Једноставно, сценски систем је почео да функционише, а наслов представе је добио пуни смисао. Они који су се одазвали позиву постали су креатори представе, пише Александар Милосављевић и додаје: „није неопходно узети учешћа у овој игри да би постало јасно да она учесницима нуди узбуђење. И испочетка резервисаном гледаоцу, који је за себе изабрао позицију посматрача, било је очигледно да они други, учесници, осећају радост због заиграности, због слободе коју имају у односу на стеге какве подразумевају класични облици позоришта и због могућности да растерећено комуницирају с осталима... За оне који су уморни од стварности на коју смо осуђени - не само у Србији - Позвани ће понудити један сат релаксације; она може да буде ескапистичка, али и да пробуди наду да би креативност, макар и задато-контролисана, ипак могла да представља некакав спас.".

* * *

Победник овогодишњег БИТЕФ-а је словеначка продукција Али: страх једе душу која је добила Гран при „Мира Траиловић" намењен најбољој представи, жири новинске куће Политика је Себастијана Хорвата наградио за најбољу режију, а публика је овој представи дала највишу оцену. Аутор драматизације и адаптације текста за представу, Милан Марковић Матис, није мењао ни просторне а ни временске оквире који одређују радњу Фасбиндеровог филма снимљеног 1974, само две године после злогласног упада палестинских командоса у минхенско Олимпијско село, где су извршили масакр израелских спортиста. Овај напад је, осим међународне политичке кризе и накнадне освете израелског Мосада, у Немачкој провоцирао и низ друштвених реакција, а понајпре је пробудио ксенофобију. Ипак, Фасбиндер се није директно бавио терористичким нападом и његова уметничка анализа није задирала у сфере такозване високе политике, напротив, како његов филм, тако и словеначка прeдстава доноси интимну сторију о дубинским последицама минхенске трагедије и о одјецима тог догађаја на плану ондашње немачке свакодневице. Дакле, пратимо реакције такозваног обичног света - локалног трговца, комшилука, колега с посла - на емотивну везу а доцније и брак између шездесетогодишње Немице, пољско-јеврејског порекла, и знатно млађег Мароканца, при чему ће се показати да је евидентно да се од 1974. године до данас ништа није променило.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар