Нова дискографија – Нови албум Иве Погорелића

Представљамо албум са делима Лудвига ван Бетовена и Сергеја Рахмањинова који је у августу ове године објавила дискографска кућа Сони класикал.

Овај дуго ишчекивани албум означио је повратак Погорелића на светску дискографску сцену након више од двадесет година паузе. На издању које наставља континуитет Погорелићевих студијских снимака, налазе се одабране сонате Лудвига ван Бетовена и Сергеја Рахмањинова чијим тумачењима овај пијаниста на себи својствен начин преиспитује изражајни потенцијал датих дела и њихово интерпретативно наслеђе.

У том светлу, евидентно је да рецентним снимцима Иво Погорелић фокус поставља на дела која се у историјској перспективи истичу као значајни домети пијанистичке уметности. Трагајући за оним стваралачким продорима који су имали кључни утицај на преобликовање литературе за клавир, Погорелић полази од самих исходишта пијанистичког начина мишљења постављених у делу Лудвига ван Бетовена, а кроз која је овај стваралац допринео пуној еманципацији идиоматике клавирског звука.

Избор који Погорелић најпре даје у виду две мање познате Бетовенове Сонате опус 54 и 78 представља стога његову одлуку да на нов начин осветли управо она дела бечког класичара у којима су похрањени револуционарни домети композиторових настојања ка формирању специфичних пијанистичких образаца музичког мишљења, а који ће остварити снажан утицај на потоње генерације стваралаца за клавир. Пратећи рефлексије Бетовенових далекосежних утицаја, Погорелић у другом делу албума прави потом луцидно историјско премошћење ка неким од њихових далеких и трансфигурисаних исхода у стваралаштву Сергеја Рахмањинова, пружајући на тај начин поглед на развој пијанистичке уметности, али и везе међу двојицом удаљених аутора и из друге, ретроспективне визуре.

Бетовенову Сонату у Еф-дуру опус 54 која отвара нови албум, Погорелић види као једно од отисних дела композиторове потраге за новим пијанистичким изразом, што историјску аргументацију добија чињеницом да је Бетовен ово дело компоновао за сасвим нови инструмент који је крајем 1803. године добио од познатог француског произвођача клавира „Ерар". Иновираном механиком са уграђеним педалама, јачом конструкцијом и већом тонском варијабилношћу у поређењу са бечким клавирима на којима је Бетовен до тада стварао, Ераров клавир отворио му је могућности за разраду различитих композиционих поступака који су резултирали не само већом сонорношћу, већ и знатно комплекснијим виртуозитетом. На снимку који следи, Погорелић настоји да истакне евидентан поларитет који је Бетовен у овој сонати поставио између наслеђене класицистичке грациозности и типично пијанистички изведене масивности звука. Свежину Бетовенових стваралачких порива пијаниста је нарочито екстровертно исказао у другом ставу у којем је окретност мелодијских линија и смеле промене регистара праћене неочекиваним модулацијама истакао маркантним динамичким кјароскуро ефектима.

Пратећи развој Бетовеновог клавирског мишљења, Погорелић на свом новом албуму доноси још једно остварење бечког класичара - Сонату у Фис-дуру опус 78. Овај, композиторов други по реду, сонатни диптих написан у, за то време крајње неуобичајеном тоналитету, осликава Бетовенову потребу за одмаком од формалне монументалности и драматичности низа ранијих дела, откривајући другу, лирску страну његове стваралачке личности. Премда је избор „светлог" Фис-дура Бетовену највише погодовао за сликање емоционалног стања у којем се налазио потакнут осећањима према грофици Терези фон Брунсвик којој је Сонату и посветио, он показује и композиторово поверење у ширину изражајних могућности инструмента. Ово, према појединим изворима омиљено клавирско дело самог аутора, управо јесте значајно по афирмацији нових пијанистичких поступака остварених у правцу оваплоћења тонског колоризма, те прозрачности и многострукости клавирског звука. По пажњи поклоњеној тонском рафинману и учесталијој примени расположивих педала које му је Ераров клавир омогућавао, Бетовен је успео да успостави сасвим нов модел поетске изражајности клавирског звука који ће наступајућа генерација романтичарских композитора после њега наставити да развија до неслућених граница. За Погорелића, управо поетичност музичког материјала и разуђеност фактуре послужили су за истицање емоционалног и колористичког аспекта дела, те осветљење његове граничне позиције између класичарске и романтичарске естетике у Бетовеновом клавирском опусу.

Други део овог издања реализован је као противтежа Бетовеновим иницијалним покушајима у изналажењу аутентичног клавирског израза. Док је овај аутор својим делима дао значајан иницијални допринос развоју литеатуре за клавир, готово читав век касније Сергеј Рахмањинов начинио је у појединим аспектима неке од њених крајњих исхода. Налазећи се на два краја једног еволутивног ланца двојица композитора за Погорелића представљају граничне фигуре континуитета у развоју клавирске литературе, који је током више од стотину година био обележен непрестаним изналажењем нових простора изражајности клавирског звука.

Међу остварењима којима је жанр клавирске сонате почетком XX века доживео историјску реафирмацију, Иво Погорелић се на новом албуму посвећује Другој клавирској сонати у бе-молу опус 36 Сергеја Рахмањинова. Ово ремек-дело, написано крајем 1913. године на врхунцу креативних моћи композитора, сабира све одлике његовог зрелог стила - хетероген клавирски слог испуњен контрапунктским радом и сведеним фолклорним елеменатима, хроматизацију хармонских веза и мелодијских линија, као и ритмичку флексибилност.

Настала у предвечерје Првог светског рата, Соната у себи кондензује сву узнемиреност духа времена испуњеног превирањима и турбуленцијама које Рахмањинов музички оваплоћује експресионистичким средствима. Спољни ставови циклуса управо манифестују оштрину експресионистичког набоја, међу којима средишњи Non allegro добија функцију евокативног осврта на свет романтизма. Из узнемиреног музичког тока овог дела Погорелић у први план поставља снажна сударања масивних звучних блокова, дисонантна сазвучја и оштре хармонске сусрете, који доносе сасвим нову звучну естетику омогућену колико савременим инструментом толико и специфичном Погорелићевом пијанистичком техником. Међу тим „мунковским крицима", упадљиво је да Погорелић у својој интерпретацији романтизму тек спорадично допушта да истакне свој глас.

Пијаниста на снимку посебно изоштрава увид у до сада не довољно примећен полистилистички карактер дела. Након експресионистичке трагике првог става, интерлудијумима омеђен од смутњи окружујућег света, други став Сонате у бе-молу истакнут је као Рахмањиновљев повратак романтизму, да би финале, реализовано на размеђи демонске жестине, хумора и гротеске, остварене перкусивним третманом клавијатуре, Погорелић предочио као антиципацију Прокофјева и навирућег духа музике XX века.

Компонована истовремено када и опсежно Рахмањиновљево симфонијско дело Звона, Друга соната такође обилује призивањима звучних идиома ових „инструмената" који су за композитора кроз читав опус имали колико садржинског, толико и емоционалног, па и колористичког значаја. Евокације црквених звона из Рахмањиновљевог родног Семјонова, затим звона као звучне представе идиличних и меланхоличних сећања, звона из руских народних светковина, али и звона узбуне и звона опомене, она заједно брује читавим музичким током Сонате кроз најразноврсније ономатопејске могућности клавирског звука. Звоне кроз Рахмањиновљеву партитуру пророчки и са злослутним предосећањем. Звоне опроштајно пре него што сасвим не утихну након Октобарске револуције и Рахмањиновљевог неповратног исељења из Русије.

Аутор емисије: Стефан Цветковић

број коментара 0 Пошаљи коментар