Грамофонија – Бетовен: Ероика

Репродукујемо снимак Треће симфоније у Ес-дуру познате под називом „Ероика” Лудвига ван Бетовена у интерпретацији чланова Бечке филхармоније под управом Вилхелма Фуртвенглера. Плочу је објавио италијански огранак продукцијске куће His Master's Voice 1954. године, а снимци су забележени у сали Музикферајна 26. и 27. новембра 1952.

Однос између Фуртвенглера и овог чувеног Бетовеновог остварења добио је средином прошлог века култни статус међу колекционарима снимака и чини се да ни данас није изгубио на актуелности. Легендарни диригент је први велики успех са Ероиком постигао снимком из 1944. године, диригујући управо бечким оркестром. Ово ратно издање је и даље једно од најтраженијих будући да су га објавиле совјетске компаније те није било лако доступно. На преласку деценија, Фуртвенглер је још два пута снимао ово дело, али испоставиће се да су ови снимци били само увертира за чувену 1952. годину, када је чак три пута забалежио Бетовенову симфонију, од тога два пута са оркестром Бечке филхармоније. Те јесени је у бечком Музикферајну, овај уметник два дана, без присуства публике, снимао запис који вечерас емитујемо, а четири дана касније је исто дело извео у живом радијском преносу на јавном концерту. Продуценти су били Лоренс Колингвуд и Роберт Бекет. Иако су сва три снимка до данас остала присутна у понудама многих компанија и на свим врстама носача звука, једино је плоча коју ћете чути вечерас остварила комерцијални успех и ван стручне сфере, о чему сведочи податак да је објављено више од четрдесет издања која садрже овај снимак.

Значајно је истаћи да је омот за ову серију плоча са Фуртвенглеровим тумачењима Бетовенових остварења реализовао италијански визуелни уметник Бруно Мунари, познат по индустријском дизајну, али и као заступник покрета „Конкретна уметност" на Апенинском полуострву. Управо по овом омоту је едиција постала препознатљива, те се данас сматра колекционарском и уметничком целином, као пример синтезе индустријског дизајна и визуелних уметности педесетих година. Занимљиво је да су критичариу овом периоду као главног конкурента Фуртвенглеру на пољу тумачења Бетовенових дела видели Артура Тосканинија, чије су „полетне" и брзе интерпретације супротстављали монументалности и масивности звука који је према њиховом мишљењу одликовао плоче немачког диригента.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар