Kad propisi EU zatvore pradedinu fabriku maslina

Dok je u Evropi besneo Prvi svetski rat, na ostrvu Tasos cvetao je posao jednom Grku. Nikolas Sotirelis otvorio je fabriku maslinovog ulja. Danas jedno od najstarijih grčkih preduzeća koje prerađuje masline vodi njegov praunuk Sotiros. U modernoj fabrici za sat se obradi čak sedam i po tona maslina. Staru radionicu zatvorili su propisi EU, a na njenom mestu nikao je Muzej masline.

Nikolas Sotirelis nije bio običan Grk. U planinskom selu Panagija na ostrvu Tasos znali su ga kao izumitelja. Otvorio je fabriku maslina i prvi konstruisao presu za dobijanje maslinovog ulja kakvu do tada Grci nisu videli. Porodičnu istoriju prepričava nam Sotiros Sotirelis, četvrta generacija neobičnih ljubitelja masline.

„Moja porodica proizvodi maslinovo ulje od 1915. godine. Posao je prvi pokrenuo pradeda Nikolas. U tom periodu su ljudi na Tasosu proizvodili maslinovo ulje u svojoj kući. Unosili su vreće sa maslinama i gazili ih sve dok ulje ne bi počelo da curi iz njih. Pradeda se, ipak, dosetio mlinskog kamena i ručno pravljene prese za odvajanje čvrstog dela masline od njenog ulja. Presu je pokretala vodenica. Pradeda je konstruisao prvu vodenicu na Tasosu koju pokreću tri planinska potoka. Bilo je to pitanje kreativnosti i napornog ličnog rada“, objašnjava Sotiros i dodaje da tada nije bilo sve u novcu već u idejama.

Pradedine mašine napravljene pre više od veka rade i danas. Glavna su atrakcija u jedinstvenom Muzeju maslina koji je Sotiros osnovao na Tasosu. Međutim, porodica Sotirelis ima još patenata.

„Na Tasos je 1966. stigla struja. Dve godine kasnije moj otac Nikolas i moj deda Sotiris kreirali su patent, vrstu hidraulične prese koja je povećala prinos i kvalitet maslinovog ulja. Bila je to prava revolucija na polju proizvodnje maslinovog ulja i mnoge fabrike u Grčkoj su svoje prese zamenile ovom vrstom koja je za sat vremena davala i do 450 litara maslinovog ulja“, sa ponosom priča Sotiros.

Recept kako napraviti dobro maslinovo ulje u ovoj porodici se nasleđuje i ne otkriva. Dok obilazimo neobične mašine i razgledamo fotografije maslinjaka, Sotiros nam objašnjava kako se odlučio da radionicu predaka pretvori u Muzej masline.

„Nova regulativa EU nije dozvolila da fabrike maslinovog ulja funkcionišu u stambenim naseljima, a nove obaveze i uslovi dobre proizvodne prakse nisu dopustili nastavak proizvodnje u tradicionalnoj fabrici ovde u Panagiji“, kaže mladi vlasnik i dodaje da je tako porodica 2007. godine otvorila fabriku u glavnom gradu Tasosa koja se prostire na 20 hektara.

U tu fabriku pristižu masline sa čitavog ostrva, otkuplju se na tone, a obrađuju kombinujući tradicionalne i moderne tehnike.

„Proizvođači maslinovog ulja donose masline na presu gde se najkasnije u roku od 48 sati pretvaraju u ulje. Kontrola kvaliteta započinje nakon prijema maslina. Sveže i zdrave masline su jedine koje se biraju za proizvodnju ulja. Tokom prve faze masline se odvajaju od lišća. Listovi se sakupljaju na mestu gde će se pod odgovarajućim uslovima temperature i vlage pretvoriti u organsko đubrivo. Masline se drobe i pasta koja se stvara odlazi ka specijalnim mašinama koji je mešaju oko pola sata“, objašnjava proces proizvodnje ovaj iskusni maslinar.

Dodaje da se iz te kaše sitne kapi masline sjedinjuju i formiraju krupne kapi koje olakšavaju sledeće odvajanje. Ujedno se otpuštaju i prve arome.

Sotiros pojašnjava i da prave takozvano hladno ceđeno maslinovo ulje, kao i da se kiselost meri posebno za svaku proizvedenu količinu.

„Maslinovo ulje koje proizvodimo je hladno ceđeno, što znači da tokom njegove ekstrakcije temperatura nije prelazila 27 stepeni. Kroz ovaj postupak osiguravamo da njegovi vitamini, polifenoli i antioksidanti nisu uništeni. Sveže maslinovo ulje nije prozirno. Zbog toga se čuva u rezervoarima od nerđajućeg čelika tokom tri meseca“, kaže Sotiros.

Ova fabrika proizvodi 1,5 tona maslinovog ulja na sat što znači da preradi 7,5 tona maslina. Ulje kupuju turisti, a što pretekne izvozi se u Rumuniju, Nemačku i Belgiju i Švajcarsku. Našeg domaćina pitamo koliko je ovo isplativ posao.

„Dobit nije jedino što je važno. Ako neko želi da radi taj posao samo zbog zarade, onda je bolje da ga uopšte ne započinje. To je naporan rad, zahteva puno sati, ljubavi, energije i znanja u više sektora. Proizvodnja maslinovog ulja direktno zavisi od stabala maslina. Ako godinu dana klimatski uslovi nisu idealni za masline, onda će i nama biti teška godina“, napominje Sotiros u čijoj fabrici svakoga dana radi 11 radnika kojima glavna sezona proizvodnje počinje ovih dana i završava se u januaru.

Konkurencija je nemilosrdna ali, kako kaže ovaj Grk, neophodna. Mnogo je proizvođača, ali na tržištu opstaju samo najbolji. Uprkos novim evropskim propisima, deklaracijama i novinama u ovoj oblasti o svom poslu govori sa entuzijazmom. Zato ga pitamo veruje li da posao koji je nasledio od pradede danas ima perspektivu.

„Drvo masline je višegodišnje, a vađenje maslinovog ulja datira još od 5.000 godina pre nove ere. Dakle, sve dok postoje masline, postojaće i maslinovo ulje. Nadam se da će moje ćerke nastaviti istoriju, ali to zavisi od njih. Još je rano govoriti jer su samo deca. Vole maslinovo ulje, prepoznaju kvalitet i raduju se svake godine kada krene proizvodni period. Kao što kažu svakog oktobra 'proslava maslina počinje sada'“, kroz osmeh završava priču naš domaćin Sotiros Sotirelis, maslinar sa porodičnom tradicijom dužom od veka.

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 12. okt 2019, 15:24) - anonymous [neregistrovani]

još malo...

Frankeštajn nadrealne birokratije koja sebi postavlja samo jedan cilj: da određuje i kontroliše apsolutno sve, uskoro će biti ružna prošlost. Samo što će taj raspad biti veoma bolan.
Pa sećate li se da je ne tako davno austrijski premijer reagovao što Brisel propisuje i kako da izgleda i da se pravi bečka šnicla.
Takvo ludilo birokratije nema budućnost. I već propada, samo to niko neće da prizna.