Zašto smo ubili Luku

Ove jeseni, RTS je predstavio svoj novi adut ljubiteljima porodične i socijalne drame. Serija „Grupa“, koju u protekle četiri nedelje prati više od milion i po televizijskih gledalaca, donosi nam osvežavajući, realan i nov pogled na život tinejdžera, njihovih roditelja, policajaca, kriminalaca i političara u glavnom gradu.

U ekskluzivnom intervjuu za sajt RTS-a, scenaristi serije Grupa Mirjana Novaković, Vladimir Đurđević i Gvozden Đurić govore o idejama i izazovima koji su ih pratili u procesu stvaranja najpopularnije serije u Srbiji ove sezone.

Gledaoci su ostali u šoku nakon što je ubijen jedan od glavnih likova u seriji Grupa – tinejdžer Luka koga tumači Pavle Mensur. Recite nam, otkud ovako radikalan potez i koliko je teško ubiti lik koji ste sami stvorili?

Uopšte nije teško, a i legalno je – tvrdi Mirjana Novaković.

Taman posla, pa to je najslađe – smatra Vladimir Đurđević.

Zavisi koji je lik u pitanju. U principu, takve odluke moraju uvek i jedino da se donose u skladu sa strukturom kompletne priče koja je pre toga izgrađena. Svaki lik je plod mašte scenariste i kao takav ima svoju svrhu postojanja samo kao deo priče. Ako je za priču neophodno da bude ubijen – to će se sigurno i desiti.

Važno je napomenuti da to nije neka scenaristička novotarija već odavno utemeljen princip. U filmu Psiho Alfreda Hičkoka, glavna glumica Dženet Li je ubijena u 47 minutu filma. U filmu Vrisak Vesa Krejvena glumica Dru Barimor je ubijena u 15 minutu, dok u kultnom filmu Kum Frensisa Forda Kopole Don Vito Korleone, kojeg tumači Marlon Brando, nakon što je ranjen provede u bolnici veći deo filma, a onda i premine, da bi ga nasledio njegov sin Majkl (Al Paćino), uz dodatnu napomenu da su u pomenutom filmu ubijena i preostala dva Majklova brata, Soni (Džejms Kan) i Fredo (Džon Kazal) – objašnjava Gvozden Đurić.

Šta dalje? Kako se gradi priča nakon što izgubite jednog od glavnih likova?

Kada je ubistvo određenog junaka tendenciozno napravljeno, kao što je slučaj u našoj seriji, priča se dalje razvija tako da ta smrt pomaže građenju novih i intenzivnijih odnosa među drugim junacima, saspensu i konačnoj kulminaciji serije. Svako ubistvo je znak i akcenat u građenju kompletnog sveta serije. U ovom slučaju to je svet kriminala, podzemlja u kojem su ubistva jedan od neizostavnih elemenata. Takođe, kako smo se trudili da naša priča bude što autentičnija i bliža realizmu, odlučili smo se za ovakav dramaturški postupak da bismo pre svega mlađim gledaocima ukazali da to nije igra i da u tom svetu nema milosti – dodaje Gvozden Đurić.

Posle ubistva, priča se dalje gradi na razne načine. Na primer, tako što onda ostali jure ubicu. Da li će njega stići ruka pravde, ostaje da se vidi u nastavku sezone – napominje Vladimir Đurđević.

Kada smo slučajno ubili Luku, to je praktično bilo ubistvo iz nehata, prvo smo bili u panici, ali onda smo shvatili da moramo nekako da zataškamo to ubistvo. Prvo, niko ne sme da sazna ko je pravi ubica i moramo da usaglasimo priče i alibije. To nam je oduzelo dosta vremena i truda, tako da posle više nismo znali šta ćemo dalje sa ostalim likovima, ali i nije nas bilo mnogo briga, mislili smo samo o sebi. Najveći problem nam je bio to što smo znali da ne možemo da sakrijemo telo. I dalje živimo u strahu i očekujemo poziv za saslušanje – kaže Mirjana Novaković.

Da li se u toku pisanja posebno vežete za pojedine likove?

Svakako da mora da postoji određena vrsta povezanosti sa likovima, jer im mi 'udahnjujemo život'. Međutim, postoje određena dramaturška pravila i konvencije uz pomoć kojih uspevamo da se distanciramo i formiramo osnovni nivo zapleta, likove u odnosu na priču, sukobe... Time se subjektivna vizura minimalizuje – napominje Gvozden Đurić.

Zavisi kako ko i za koji lik. U načelu, nije dobro vezati se za lik, jer sudbinu lika treba da odluči sama priča, tj. zaplet, a ne pojedinačne, subjektivne simpatije. Takođe, lik treba da ima i pozitivne i negativne strane da bi bio realan, a preterana vezanost za lik dovodi do idealizacije lika, što nije zdravo kako u životu, kada se radi o ljudima, tako ni u scenariju kad je o likovima reč – smatra Mirjana Novaković.

Ne samo da ste uspeli da stvorite inspirativnu detektivsku priču koja nas uvlači u traženje odgovora i stvaranje teorija, već ste dali glas generacijama Beograđana koje nismo do sada viđali na našim televizijskim ekranima iz ove prespektive. Na koji način ste upoznavali različite svetove o kojima govorite u seriji? Koliko je istraživanja bilo potrebno?

Poznavanje sveta u koji smeštate svoju priču i junake, prvi je i najosnovniji preduslov da se počne sa pisanjem. Svako od nas je došao sa određenim informacijama ili predznanjem o tom svetu, a dodatno smo imali veliku pomoć od inspektora beogradskog SUP-a, novinara koji se bave ovim temama i svima iz naših okruženja koji poseduju dodatne informacije na tu temu –ističe Gvozden Đurić.

S obzirom na to da nismo ni kriminalci, izuzevši ubistvo Luke, niti policajci, a na žalost nismo više ni mladi, istraživali smo i rad policije, kao i način rada narkomafije. To je bilo i informativno i zanimljivo. Istraživanje je donelo autentičnost seriji, ali mislim da nismo napravili grešku da je istraživanje postalo značajnije od samog žanrovskog i umetničkog aspekta serije. Često i imamo potrebu da sve što smo saznali i otkrili stavimo u seriju, baš zato što je životno i realno. Međutim, naša stvarnost je takva, da bi mnoge stvari koje smo saznali, ma koliko to čudno izgledalo, u seriji izgledale nerealne i preterane, navodi Mirjana Novaković.

Kako ste uspeli da održite autentičnost likova i jezika, naročito s obzirom na to da scenario nije pisao samo jedan scenarista već cela grupa?

Zahvaljujući tome što je Uroš Tomić, jedan od kreatora serije, vodio računa o stilskoj ujednačenosti, ne samo scenarija već i u rediteljskom i glumačkom pristupu – kaže Vladimir Đurđević.

Presudan je bio rad u writer's room-u koji je vodio Uroš Tomić kao showrunner i jedan od kreatora naše serije. Tokom tog procesa formirani su likovi, ustavnovljeni 'arkovi', utvrđeni precizni storyline svih 11 epizoda i definisan stil, što je umnogome pomoglo u kasnijem pisanju scenarija – dodaje Gvozden Đurić.

Jasno je da niste želeli samo da zainteresujete i zabavite publiku već i da ukažete na određene probleme u društvu. Šta je ono što se nadate da će svaka grupa izvući iz ove serije?

Filmovi i televizijske serije, kao i umetnost generalno, nemaju moć da menjaju svet i čine ga boljim, ali svakako mogu da budu lakmus papir za sve vrste društvenih deformacija i negativnih pojava. Takođe, filmovi i televizijske serije mogu da posluže kao određena vrsta etičkog, moralnog brevijara, što je u nekom smislu i bila jedna od naših osnovnih ideja vodilja – ističe Gvozden Đurić.

Pitanje je koliko igrana serija može da utiče na društvene procese. Verovatno malo ili nimalo, ali mi, kao autori, ne smemo prestati da ukazujemo na probleme. Moramo da na sebi svojstven način radimo na tome da ovo društvo bude bolje. Ovo nije romansirana priča o tipovima koji su heroji beogradskog asfalta. Na asfaltu nema heroja, već samo antiheroja. Ovo je priča koja, iako stilizovana, mnogo više korespondira sa stvarnošću, koja je surova i strašna. Klinci koji diluju ne ulaze u svet lepih žena i lake zarade, već u svet zlikovaca, svet nasilja i krvi. Ne možeš da budeš i diler i dobar dečko u isto vreme, pa da si još i živ. Na filmu zapravo može, ali ako tako postavimo stvari, onda će naš junak postati heroj i uzor klincima, a to nismo želeli. Na kraju krajeva, nismo hteli da podilazimo ukusu publike već da pošaljemo snažnu poruku – naglašava Vladimir Đurđević.

broj komentara 1 pošalji komentar
(nedelja, 10. nov 2019, 19:47) - ,," [neregistrovani]

жетва

Природни одабир или свесно приказан (видео) приручник (упутства за избегавање грешки)?