Note, braćo moja, note, a ne reči i pravopis

Zašto nije uvek uputno da se, za života neobjavljeni, spisi velikana izvlače na videlo, pokazuje nam pismo koje je ušlo u scenario (ni manje, ni više!) prvog dela filma „Seks i grad“.

 „Besmrtnoj voljenoj

  Dobro jutro, 7. jula,

Čak i u krevetu moje misli čeznu za tobom, besmrtna moja voljena, ponekad i radosna, potom opet tužna... Iščekujem sudbinu, da vidim hoće li nam udovoljiti. Jedino mogu da živim sa tobom, ili uopšte da ne živim. Da, rešen sam da lutam, toliko dugo i toliko daleko, sve dok ne budem mogao da doletim u tvoje naručje i nađem se sa tobom, gde će moju dušu prigrliti tvoja, u kraljevstvu duša – da, žalim, tako mora biti. Shvatićeš to bolje kad budeš znala koliko sam ti odan. Nikada nijedna druga neće imati srce moje, nikad – nikad! O, Bože, zašto čovek mora poći od one koju toliko voli, jer moj život u B. kakav je sada, bedan je život. Tvoja me ljubav u isti mah čini najsrećnijim i najnesrećnijim čovekom na svetu. U mojim godinama potrebna mi je stalnost, istovetnost života. Može li to postojati u našim okolnostima? Anđele, upravo sam čuo da se pošta šalje svakoga dana – i stoga smesta moram završiti, kako bi ti odmah dobila pismo. Budi s mirom – voli me... danas... i juče.
Moje su suze pune čežnje za tobom, živote moj, moje sve, zbogom. Oh, nastavi da me voliš, nikada ne sumnjaj u najodanije srce

Tvog voljenog L

Zauvek tvoj

Zauvek svoj

Zauvek naš“ 

Da li smo morali da saznamo kako izgleda perom iskazana emocija Ludviga van Betovena? Zašto je nije, kao Đulijeti Gvičardi, jednostavno pretočio u note Mesečeve sonate? Dotičnu damu, srećom, nije mogao čuti kako u salonskom ćaskanju izgovara rečenicu: „Silno čeznem da ostavim Galenberga i da se udam za tog divnog, strašnog Betovena – samo kada to ne bi bio takav pad“.

One zainteresovane za sve u vezi sa Betovenom – pa i za njegovu muziku – Marijam Tenger u knjizi Sećanja grofice Tereze Brunsvik podseća na jednu od (iz dugačkog niza) otmenih bečkih dama u koje se kompozitor zaljubljivao. Štaviše, frau Tenger tvrdi da su bili vereni četiri godine, te da je upravo ona bila "unsterbliche Geliebte" kojoj je 'L' poslao 6. jula 1806. srceparajući sadržaj.

A u Betovenovoj ostavštini je zatečeno zato što ga je Tereza, skupa sa ostalim, kada je njihova avantura dosegla stadijum „sve je svršeno među nama" vratila pošiljaocu.
Bilo je u kompletu sa sledećim, kojem bi svaki profesor književnosti zalepio neku od slabijih, što zbog interpunkcije, što zbog stila:

„Anđele moj, sve moje, moje ja! – danas samo nekoliko reči, i to olovkom (TVOJOM!). Od sutra ne znam gde ću stanovati, kakvo je to uzaludno gubljenje vremena – zašto ta duboka tuga gde govori nužnost – može li naša ljubav opstati drugačije nego kroz žrtve, nego tim da ne tražimo sve, možeš li izmeniti da ti nisi sasvim moja i ja ne sasvim tvoj – Ah, Bože, pogledaj na krasnu prirodu i umiri svoj razum time što mora biti – ljubav traži sve s pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom – samo lako zaboravljaš da moram živeti za sebe i za Tebe – kada ne bismo bili potpuno srcem spojeni, osećala bi taj bol isto tako malo kao i ja – moje putovanje je bilo grozno – prispeo sam ovamo tek juče ujutro u četiri sata“, itd. itd.

Ubogi Ludvig... Premda je njegov celokupni opus izraz duševnih stanja, ovde svedočimo sasvim neuspešnom pokušaju komponovanja rečima (namesto notama i akordima).

Razlog popularnosti „bljutave“ literature verovatno leži u činjenici da je samo nekolicina blagoslovenih iskusila pravu ljubav, u realnom svetu. La Rošfuko je smatrao da se ona ostala većina nikada i ne bi zaljubljivala, da se nije iz literature informisala o ljubavi.

 

Možda je stvar i drastičnija: uprkos čitanju koje bi iniciralo ambiciju sopstvenog doživljavanja ovog osećanja, ona ne bi bivala realizovana, te bi se posezalo za kompenzacijom – stupanje u vezu (ili brak) loše savesti, ne doživevši strastveno stanje u kome je ona Platonova polovina istinska "unsterbliche Geliebte".

Naše interesovanje za ljubavna iskustva potiče iz prirodnog zakona koji je Rišelje imao u vidu okačivši na jedan zid svog predsoblja slike sa scenama iz rata, a na suprotan one iz domaćeg ambijenta – velika većina se, naravno, okupljala oko slika koje su im opisivale romantičnu stranu u koju bi se isprojektovali, okrećući leđa stvarnosti.

Možda su grofica i kompozitor nakon četvorogodišnjeg vereništva pokazali dovoljno razuma da svoju idilu ne izlažu iskušenjima braka. Takođe zvuči verovatno i da je ona – prevalivši izvesne godine, a shvativši da je od velike važnosti ko će se smatrati Betovenovom Geliebte, te da to ne treba prepustiti lakomislenoj i površnoj Đulijeti Gvičardi i njoj sličnim, i još našavši u frau Tenger saosećajnog slušaoca – mogla, recimo, malo da pretera u opisu njihovog odnosa.

No, pisma su zbilja trebalo da ostanu inedita.
Pa bismo o emocijama „voljenog L“ imali da izmaštavamo do mile volje samo uz zvuke Klavirske sonate broj 24, nazvane Za Terezu.

broj komentara 0 pošalji komentar