Kome je (još) potrebna muzika

Nekada su kompozitori, poput Hajdna, Baha, Mendelsona ili Šumana, bili potrebni društvu svoga vremena, bilo u duhovnoj funkciji (kao stvaraoci muzike za crkvena bogosluženja), bilo u onoj profanijoj (kao stvaraoci zvučnih kulisa po salonima). Bez obzira na (košarkaškom terminologijom izraženo) dosegnut koeficijent uspešnosti (čitaj: materijalne situiranosti) oni su bili uvažavani od strane društva i države. Smatrani su, to je neupitno, elitom.

Činjenica da je Johan Sebastijan, kao crkveni kantor i proizvođač bezbrojnih kantata koje su iz nedelje u nedelju bile izvođene po kapelama koje je trenutno opsluživao, te samim tim bio „potreban“ svom društvu – govori samo o jednom: o funkcionalnoj ulozi takve muzike u društvu.

Svojom je funkcijom njegova muzika odgovarala potrebama vremena, i ona nije bila ništa više do (puko) korisna. Bila je deo ambijenta, pa čak i sam taj ambijent.

U doba prevlasti crkve, kada je nedeljno bogosluženje bilo ne društvena obaveza, već maltene društvena prisila, umetnička muzika nije ni mogla egzistirati izvan hrama, osim što je bila vezana i za dvor.

I muzika, i crkva u kojoj je izvođena, smatrane su ambijentom – niko ih nije opažao, a teško bi bilo pretpostaviti da je iko slušao Bahove kompozicije kao umetničko delo. Ukratko, ta je muzika bila deo svakodnevice, ambijent u kojem niko nije otkrivao umetnost.

Bah je bio „potreban“ kao izvanredan zanatlija goleme radne sposobnosti. Zadovoljavao je potrebe ambijenta – određene nemačke parohije (koje je, opet, neprestano menjao opredeljivan veličinom, tj. „većom mogućnošću angažmana na pogrebnim ceremonijalima“ – po sopstvenom priznanju), i od njega se nije tražilo ništa drugo.

Kada je umro, na njegovo je mesto jednostavno postavljen drugi kantor. Šta nam bolje (i surovije) potvrđuje tu ravnodušnost doli činjenica da je odmah nakon smrti takve gromade oličene u delu Johana Sebastijana Baha, gotovo za dve stotine narednih godina to isto delo palo u posvemašnji zaborav?

Nakon toga, kada se mlada građanska klasa na svom usponu počela otimati o privilegije kojima su do tada raspolagali kler i dvor, ona je ustanovila koncerte kakve mi danas poznajemo, proširivši tržište muzičkih proizvoda. Muzika toga vremena je bila brend, znak društvene premoći i standarda različitog od onog običnog puka.

Mocart i Hajdn još su bili nameštenici na dvorovima, kompozitori plaćani da za vrtne i salonske zabave stvaraju zvučne kulise. Građansko tržište ih je oslobodilo takvog plaćeničkog odnosa, ali ih je učinilo zavisnim o svom staležu.

Muzika, koju podrazumevamo kad govorimo o žanru umetničke, uvek je bila klasno dobro – nije bila nikakva opštedruštvena potreba. Bila je sredstvo u rukama (moćne) manjine koja je u datom vremenu držala konce sveta u svojim rukama. Ta manjina je zapravo i bila čitav (kulturni) svet.

Brojne promene društvenih struktura, ratovi i revolucije, ekonomski i socijalni krahovi i „bumovi“, neumitnost tehnološke pokretne trake, raslojavanje klasa, te preokret svih mogućih vrednosti – neizbežno su osakatili sva (stara) poimanja uloge i potrebe umetnosti. U masovnom i potrošačkom društvu današnjice ambijent je bitno drugačiji nego u onom Bahovoga vremena. Društvene potrebe diktirane su novim ambijentima, novim medijima i novim društvenim konvencijama.

Samim tim, i muzika je danas okrenuta drugim ambijentima. U njima ona niče, razvija se, opstaje ili nestaje, u isključivoj zavisnosti od potreba društva ovoga vremena – gde i treba da tražimo odgovor na pitanje: kakva nam je (zaboga!) ova današnja muzika?

 

broj komentara 1 pošalji komentar
(nedelja, 14. jul 2019, 18:46) - muzikus [neregistrovani]

Muzika i ti

Muzika i ti, to je onaj svijet
U kojem sreću nađoh ja
Muzika i ti, to je onaj svijet
U kojem sunce vječno sja