Počasti zarobljenom neprijatelju

Potpukovnik Naki-Bej, komandant turske žandarmerije u Bitolju, odbio je da izvrši odmazdu nad hrišćanima posle poraza kod Kumanova (1912) i predao se srpskoj vojsci.

Posle pobede kod Kumanova 1912. godine bilo je izvesno da je i pad Bitolja, tj. poraz turske armije, neminovan. Tada se dogodilo nešto što je primer viteštva i čovečnosti i sa srpske i sa turske strane. Zapis o tome ostavio je Damjan Branković u dnevničkim beleškama iz 1947/48. godine, koje su javnosti postale dostupne zahvaljujući njegovom unuku dr Mirku Magaraševiću, koji kaže:

„Naki-Bej je jako zanimljiv i interesantan lik na više načina. On je bio komandant turske žandarmerije u Bitolju i okolini. Njemu je u povlačenju posle poraza kod Kumanova i Prilepa stiglo naređenje iz štaba komandanta Vardarske armije da izvrši masovnu likvidaciju, praktično, mogli bismo reći, genocidnu likvidaciju civilnog hrišćanskog stanovništva na teritoriji celog Bitolja, kao odmazdu i osvetu za turske ratne i vojne gubitke u prethodne dve nedelje. Naki-Bej ne samo da nije poslušao to naređenje on je to naređenje suspendovao. Direktno je sprečio sa svojim žandarmerijskim jedinicama da stanovništvo turske i šiptarske narodnosti reaguje spontano agresivno prema hrišćanskom stanovništvu. On je to zaustavio, i samom tom akcijom doveo sebe u situaciju da bude zarobljen u Bitolju."

Čini dobro i dobro će ti se vratiti

„Međutim ‒ nastavlja doktor Magarašević ‒ za tu njegovu plemenitu aktivnost saznao je jedan od srpskih masona koji je o tome obavestio Damjana Brankovića, a on tu informaciju sproveo Velikom majstoru lože Vajfertu, koji je onda dao nalog da se utiče odmah na srpsku vladu i generalštab da se Naki-Bej zaštiti od refleksa sekundarne odmazde nad njim i njegovom žandarmerijom, da se oni svi stave pod poseban tretman i zaštitu, što se zahvaljujući toj sugestiji i dogodilo."

Mason koji je obavestio Damjana Brankovića o moralnom gestu i zarobljavanju Naki-Beja mogao bi da bude Jovan Aleksić, komita i crnorukac, u vreme Prvog balkanskog rata profesor gimnazije u Bitolju. Ipak, najverovatnije je to bio Jovan Veljić, kome je Naki-Bej bio jemac prilikom stupanja u ložu „Makedonija risorta" 1908. godine u Solunu.

Bratska pomoć ‒ potpukovnik na revers

Veliki majstor Vajfert naložio je Damjanu Brankoviću da ostvari prvi kontakt sa Naki-Bejom, koji je bio zatvoren u Ćupriji. Otputovao je tamo i saopštio mu da je srpska vlada odlučila da će posle neophodnih formalnosti biti slobodan čovek. O samom činu Branković je zapisao:

„Određen sam da odem u Ćupriju i lično saopštim Naki-Beju tu odluku u ime Kraljevske vlade. Njemu čim je to čuo potekoše suze radosnice. Onda smo se rastali. Posle nekoliko dana niški brzi voz stiže u Beograd u šest časova izjutra. Zazvrji telefon. Pitam: ,Ko je, ko govori?' Sa druge strane javlja se potpukovnik Četrović, komandant arsenala u Ćupriji, i kaže: ,Doveo sam vam potpukovnika Naki-Beja, imam nalog da vam ga predam na revers kao slobodnog građanina. On će biti snabdeven i sa putnom ispravom za inostranstvo, viđen za Tursku. Biće mu stavljena na raspolaganje potrebna svota novca bilo od vaše lože ili od Ministarstva spoljnih poslova.' Mi smo zakazali posle ovog telefonskog razgovora odmah sastanak u osam časova u mojoj kancelariji."

Napominjemo da je zarobljenog potpukovnika Naki-Beja dopratio potpukovnik vojske kojoj se predao. Tim gestom izraženo je poštovanje prema protivniku koji se časno poneo. Niži čin ne može komandovati višem činu čak ni kada su u pitanju zarobljenici. Takav je bio moral. O narednim potezima književnik dr Mirko Magarašević kaže:

„U osam časova tačno se u dedinoj kancelariji pojavio činovnik ministarstva koji je bio savetnik našeg poslanstva u Carigradu, Tufegdžić. On je doneo tom prilikom dokumenta, predao dedi, a deda ih predao Naki-Beju. „Imao sam prilike" ‒ piše Damjan Branković ‒ „da vidim romantičnu težnju za slobodom. Kada je Tufegdžić predao putnu ispravu i pomenuo podršku u novcu, Naki-Bej nije mogao uopšte od uzbuđenja više ni da progovori. Najzad ostasmo sami ja i Naki-Bej. Izašli smo na ulicu, rastali se, bratski se zagrlili i izljubili. 

Kasnije sam saznao preko poznanika i mog brata Jovana Veljića da je on odlično poznavao Ataturka, da je vrlo dobro poznavao i Naki-Beja, kome sam na izlasku rekao: „Vi ste sada kao i svaki srpski građanin slobodan čovek. U dokumentu koji ste dobili mole se vlasti da vam ne prave nikakve smetnje, a u slučaju potrebe i da vam pomoć ukažu. Srećan vam put u otadžbinu. Srećan vam put!" Zapis o Naki-Beju nastao je godine 1947. iz Brankovićevog pera i završava se interesantnom rečenicom: „Reče mi brat Veljić da je Naki-Bej umro pre kratkog vremena kao poslanik u turskom parlamentu."

U jednom dokumentu koji se čuva u Arhivu Jugoslavije (fond 100) Jova Veljić je zapisao da ga je 1908. godine u solunsku ložu „Makedonija risorta" uveo Naki-Bej, tadašnji profesor Vojne akademije i prijatelj Mustafe Kemal-paše (Ataturka).

broj komentara 3 pošalji komentar
(sreda, 04. maj 2016, 00:43) - anonymousBoban [neregistrovani]

Mozda

Mozda Naki beg sigurno je bio Srbin pa je tako uradio nije hteo da ubije svoj narod.

(utorak, 03. maj 2016, 14:18) - Aleksandar [neregistrovani]

Srbi

Narod koji pamti dobra dela

(utorak, 03. maj 2016, 13:59) - anonymous [neregistrovani]

Буди и остани увек ЧОВЕК

Овај текст ме је подсетио на роман Моме Капора "Зелена лоја Монтенегра"