И у седамдесетој до Северног пола

Kада вас у пензији држи ентузијазам и здравље ни Северни пол није далеко. Баш тако је пензионер Љубиша Јовић стигао до најсеверније тачке. Планинарењем се бави скоро пола века и то му није једини хоби.

Kада бисте га срели у парку, помислили бисте да рекреативно трчи, али се заправо пензионер Љубиша Јовић припрема за необичне подухвате. Један је од најстаријих српских планинара, а у седмој деценији успео је да стигне чак до Северног пола.

„Ајде да освојимо нешто и идемо негде где нико није. Сад Северни пол, људи су ишли имали смо неке фотографије, али постоји и постоји пешачка тура која је јако захтевна. То је изазов, ви сад идете а не знате где идете, немате појма шта ће тамо да вас чека“, објашњава планинар и пензионер Љубиша Јовић.

А 23 сата пешачења чекало га је до најсеверније тачке и авантуре о којој није ни сањао. А није ни помишљао да ће остати без планинарских ципела.

„Ми иначе имамо јако добре ципеле, оне су биле уништене. На крају сам их везивао најлон кесом, а ђон ми отпао начисто“, присећа се Љубиша.

Чак и у таквим околностима стигао је до врха, на 2.000 метара. А тамо нова изненађења.

„Крећу неке животиње које испуштају неке своје гласове, креће киша, ту се спушта температура, шта ја знам ако је било у августу тад двадесетак степени, она иде у минус сада. Неки ветрови дувају, на небу видите ауру која ради своје и мало се и плашите, и није једноставно“, описује овај планинар са стажом.

Додаје да су на сајту проверавали да ли је неко из Србије био пре њих и одговор је негативан.

„Ми смо били прва експедиција која је тамо била. То је најсевернија тачка, ви ћете видети где пише Норткин, пише и Норткап, али мало, мало испод Норткина, значи то је та најсевернија тачка коју смо ми обишли“, открива Јовић.

У шали објашњава да експедиција на Севрни пол није за пензионере без кондиције. За планинарске подухвате припрема се од 1972.године откада му је ово хоби.

„Ви се припремате целе године за тако нешто, договарате се а и финансијски се припремате. Планинари имају нека своја устаљена правила, понесе се храна која може да се понесе са собом, онда примуси, тај неки пире који се спрема на том неком примусу, а купује се воће, поврће. Осим те физичке припремљености ви морате психички да будете припремљени, јер та психичка веза у организму у ствари вас држи чврсто“, истиче Јовић.

Иако се ближи осмој деценији свакога дана препешачи најмање осам километара. То му даје снагу за походе које трају и по 15 дана. Осим врхова региона освајао је и Скадинавију, обилазио Португал, Шпанију, Италију... Једна тура му је у посебном сећању.

„На Сицилији има један град који се зове Трапани, то је град где се вади со, а изнад тог града ја нисам могао ни да претпоставим да се налази још један средњовековни град и то јако леп град“, каже планинар.

Ентузијазам га не напушта па се тако припрема за освајање нових градова али и врхова. Kаже да би волео би да детаљније истражи Шпанију, али тек када добије мало слободног времена, јер његове пензионерске дане окупирају и оријентиринг, фотографија и фолклор.

број коментара 0 Пошаљи коментар