Клистир дуванским димом и масажа машћу мртваца – за оживљавање и болне мишиће

Развој медицине и фармације, уз све бројнија савремена истраживања, учинили су да се терапије у лечењу одређених болести стално мењају и модренизују. Са сваким новим, на скоро свакодневном нивоу, медицинским открићем, раније методе лечења делују застарело. Ако одемо мало даље у прошлост, можемо да сазнамо да су се наши преци некада лечили на заиста чудне начине.

Вероватно се и данас користе неке застареле праксе у третману особа које пате од одређених поремећаја и здравствених проблема. Осим савременим медицинским достигнућима, један број људи уме да се окрене алтернативним или „старинским“ методама лечења.

Један од примера, који би свакако требало да буде превазиђен, јесте третман живом. Жива се користила у многим културама попут Грчке, Египта и Кине, и то у лечењу рана, бора и проблематичне коже. Такође, жива је била лек за сифилис, и то од 15. па све до 20. века. Пошто је откривен пеницилин, жива је изашла из употребе.

Још један необичан метод лечења односио се на пуштање крви. Веровало се да крварењем могу да се лече болести као што су сифилис, главобоља, упала плућа. Такође је коришћена као метода избацивања злих демона из тела. Пуштање крви практиковало се још пре 2.500 година у древном Египту и Грчкој. Такође, постало је веома популарно у Енглеској почетком 19. века. Као помоћ, у процедури су се користиле пијавице, уз металне инструменте.

Одстрањивањем дела мозга против менталних поремећаја

„Бушење“ тела зарад испуштања крви делује ипак мање застрашујуће од бушења рупе кроз главу (трепанација). Стварање отвора на лобањи, четвртастог или округлог облика, служило је за истеривање злих духова из тела, за које се сматрало да су узрок психозе и хистерија. Такође, трепанација је коришћена у борби против епилепсије и мигрене. Ова пракса је престала почетком 20. века.

Лоботомија је такође примењивана за лечење психозе, шизофреније и других менталних поремећаја. Специјалним иглама и инструментима пацијентима је одстрањиван предњи део мозга. Углавном су овом методом били третирани најагресивнији пацијенти, али многи су, након захвата, једноставно прешли у стање „пуке вегетације“. Лоботомија је као концепт лечења напуштена педесетих година прошлог века.

Комадићи лобање као таблете

Некада су делови тела мртвих особа сматрани лековитим. Веровало се да крв и остаци тела умрлих помажу приликом опоравка од болести. Египћани су маст узету из тела мртвог човека мазали на болне мишиће а против главобоље су, као пилуле, „пили“ комадиће лобање или прах настао од мумифицираних органа покојника. У старом Риму, епилепсија је лечена тако што се пила крв убијених гладијатора.

Стари Римљани, Египћани и Кинези примењивали су терапију урином. Користио се за избељивање зуба, болове у грлу, за успоравање старења... А када би у средњем веку неко имао проблем са муцањем, тадашњи лекари су их лечили резањем дела језика.

Кокаин без рецепта

Данас смо свесни штетних ефеката радијације, али је почетком 20. века радиоактивна вода коришћена као третман за менталне болести и превенцију старости. Осим у води, радијум је коришћен као додатак у чоколадама, пастама за зубе, контрацептивним средствима. Сматрало се да лечи маларију и дијареју.

Иако се морфијум и данас користи за лечење јаког бола у болничким условима, био је уобичајени кућни лек почетком 20. века. Године 1900. морфијум, хероин, опијум, па чак и кокаин могли су се купити, чак и без рецепта, да би се потом употребљавали за лечење прехлада, менструалних грчева и несанице. Хероин се на пример продавао као лек против дечјег кашља.

Клистир дуванским димом је још једна од чудних метода које су се примењивале за оживљавање. Лекари су никотин као стимуланс користили тако што су дувански дим ректалним цевима упумпавали у анални отвор особе чији је живот био угрожен. Метода је највише била коришћена код преживелих од утапања.

број коментара 0 Пошаљи коментар