Да ли је сачуван стари дух кафанског живота у Србији?

Некада су кафане биле центар друштвеног живота и било је уобичајено да се сви важни послови завршавају у чаршији, незаобилазећи кафане. Ту су се окупљали трговци и занатлије, закључивани су и отплаћивани зајмови, склапани бракови, договарана кумства, пријатељства, политичарило се, састанчило, писала се писма, тужбе, жалбе...

Упркос томе што је некада на сваких 50 становника у Београду била отварана по једна кафана и што су оне важиле за место окупљања градских боема, писаца, новинара и личности из јавног живота, као и места на којима су се доносиле битне политичке одлуке, писале песме, текстови, данас се многе гасе, мењају изглед и амбијент, људи по којима су биле препознатљиве више нема, а младе пак, више занима другачији провод и музика.

Ипак, за њима се није изгубила реална потреба, примећују саговорници Танјуга - социолози, власници кафана, њени љубитељи...

Кафане у Србији нису истоветне као раније, неминовно су и саме постале жртве транзиције, многе су модернизоване, али спорадично се могу видети и оне које чувају сећање на време када су отворене и људе који су у њима обитавали и проводили време, кажу.

Примећују и појаву да кафане постају нека врста „сурогата“, односно, све је више „новокомпонованих фенси локала“, а све мање старих места с некадашњим традиционалним амбијентом.

„Многе кафане са традиционалним амбијентом постају све скупље и нека врста музеја, а кафана не би требало то да буде. Она би требало да сачува сећање на епоху и госте који су некада у њој боравили“, сматра Димитрије Буквић, социолог и новинар Политике.

Као добар познавалац кафанског живота каже да је и она, нажалост, постала жртва транзиције иако се за њом реално није изгубила потреба.

Велики број кафана се гаси

Некад је кафана била стециште сиромашнијих слојева становништва, а такође је важила за место где се могло јефтино појести и попити.

„Многа угоститељска предузећа из доба социјализма су приватизована и сада имамо и феномен измишљања кафанске традиције, јер постоје новопечени локали, фенси кафане које преузимају иконографију кафана, а раде заправо као ноћни клубови. То је један необичан хибрид намењен млађој публици који резултира томе да ће неко рећи да је био у кафани, а не на сплаву“, запажа Буквић.

Према његовим речима, много је разлога који су довели до гашења кафане и опадања њеног друштвеног значаја, а међу њима је развој нових технологија и интернета, односно чињеница да кафана више не може да буде својеврсни „инкубатор јавног мнења“ као што је то била у 19. веку кад се грађанско друштво стварало.

„Имамо све више новокомпонованих локала, али и традиционалних места попут Скадарлије која је ипак сачувала амбијент и изглед, али се прилагођава страним туристима који желе да је посете и осете узорак тог аутентичног живота“, наводи Буквић.

Ипак треба имати у виду и да ту нема више гостију који су некада красили Скадарлију, домаћих боема, уметника, песника, адвоката. Публика се променила.

Буквић указује и на то да се дешава често да се након затварања кафана, отворе нови локали са истим именом, али немају никакву сличност са ранијим местом.

Многе кафане у Београду у последње време угашене су због процеса реституције.

„Имате ситуације да се зграда у којој је кафана деценијама у државном власништву врати потомцима предратних власника и да ти власници не желе да кафеџијама изнајмљују простор, што значи да задовољавање правде у овом случају утиче на гашење боемског кафанског духа“, истиче Буквић.

Необична кафана, у којој данас како кажу власници, долазе гости узраста од 7 до 77 година носи име Павла Корчагина, главног лика романа Како се калио челик.

Оно што ову кафану у Београду краси је амбијент који подсећа на време комунизма, па је ентеријер аутентичан и несвакидашњи, у црвено-бело-плавим бојама, са етно елементима, у духу бивше Југославије, и посећања на радне акције.

У овој кафани не постоји друга идеологија до оне, да се ту мозе свратити с пуним цегерима у повратку са пијаце, одморити уз кафу и у добром друштву.

Неизбежне су слике Јосипа Броза, срп и чекић, петокрака, застава и грб, које старије генерације враћају у време младости, а младе на посебан начин уче историји.

Управо млади, на 25. мај, Дан младости који се у овој кафани обележава свечано, волонтирају и као некада на радним акцијама, помажу да све функционише беспрекорно.

„„На Дан младости већ 17 година заредом кафана и паркинг се затварају, ту пролази штафета, током дана прође и до 1.000 људи, који разговарају, друже се, могу да пробају пасуљ, хлеб и лук...“, прича власник „Корчагина“ Војин Цуцић.

Ову кафану посећују доста и грађани са простора бивше СФРЈ, нарочито из Словеније.

Цуцић истиче да су и у тој кафани настојали да задрже стари дух и традицију, а са друге стране да неке услуге освеже и модернизују.

„Вече је резервисано за младе узраста од 20 до 45 година, док преко дана, а посебно викендом на породичним ручковима има и деце која дођу са својим бакама и декама, родитељима. Сви се осећају пријатно, а нисмо желели баш све и по сваку цену да модернизујемо јер би се изгубио стари дух“, објашњава Цуцић.

Зато је каже, осим амбијента, и за нека јела остала стара оригинална рецептура.

У овој кафани однедавно је „на снази“ акција спремања јела и специјалитета земаља које нису признала Косово као независну државу. На ову акцију, каже Цуцић, веома су поносни, јер влада велико интересовање гостију, а посебно се допала и шефу српске дипломатије.

„Део новца од акције иде у хуманитарне сврхе, а и гости могу да пробају специјалитете за које иначе не би имали прилику, попут специјалитета из Замбије, са Мадагаскара, Соломонских Острва“, набраја Цуцић.

Професор социологије културе на Универзитету у Нишу Драгољуб Ђорђевић, аутор књиге Кафанологија, закључује да је кафана ипак више од онога што о њој говоре социолози.

Према његовим речима, скоро да је већ заснована и академски призната нова дисциплина кафанологија, посвећена изучавању кафане као друштвене институције.

Што се тиче актуелних прилика у кафанском животу у Србији, професор Ђорђевић наглашава да је приметно да је, на пример, у новосадском и суботичком „кругу двојке“ све мање кафана, у традиционално српском па и балканском смислу тог појма.

Београд, каже, ту нешто боље стоји, мада је и престоница Србије изгубила доста култних кафанских места у претходном периоду.

Као житељ Ниша, сведочи да су у том граду не само опстале српске кафане него се отварају и нове у традиционалном руху и духу.

„У њима нема ни фенси опреме ни атмосфере, али су зато ту карирани столњаци, старомодне пиксле, пригодни артефакти и примери домаће радиности на зидовима, масивни столови од облица, уљудни конобари који очас успостављају домаћинску комуникацију... И нема набилдованих момака и лепих цура на улазу, који би да вас приволе да уђете, или да вам не дозволе приступ“, прича професор Ђорђевић.

Каже да старих српских кафана има и у Пироту, Прокупљу, Лесковцу, Власотинцу и Врању.

„Оне жељно ишчекују госте из престонице и са севера Србије. Нуде и иће и пиће, мераклијство за незаборав...“, наводи Ђорђевић.

Истиче и да је страним туристима такође важно да оду у праву српску кафану како би доживели њен непоновљиви амбијент, атмосферу, музику, пробали добру храну, али и, што је и најважније, добро се провели.

број коментара 0 пошаљи коментар