Божићни обичаји које смо заборавили

Православни верници сутра обележавају најрадоснији празник, рођење Исуса Христа. Kако смо некада прослављали Божић а како то данас чинимо и на које обичаје смо заборавили?

Пре око четири деценије у селу Брза код Лесковца сасвим другачије се прослављао Божић него данас. Баш тамо се налазила и једна од првих кућа у којој је жена била положајник. Данас, све мање на поду са сламом, све више окупљена око трпезе просечна српска породица обележава Божић.

Великим миграцијама становништва из села у градове 50-их година прошлог века многи божићни обичаји су се изгубили. Али оно што је остало заједничко за све крајеве Србије јесу три божћна симбола: чесница, положајник и наравно бадњак.

Припреме за Божић у граду данас трају много краће него што је то некада био случај, објашњава вероучитељ Стеван Јовановић. Не само у градовима већ и у селима губе се обичаји без којих је Божић некада било тешко замислити.

„Некада се узимало прво церово дрво, па се оно стављало у кајмак, да би нешто било берићетно и успешно. Изгубило се доста симболике. Некада су деца тражила поклончиће или нешто што је вредно сакривене у слами која се налазила на дну божићне трпезе, пијукала, изговарала одређене благослове. Тако да смо те тренутке са становишта теологије периферне, али веома раскошне смо изгубили“, каже вероучитељ Пете београдске гимназије Стеван Јовановић.

Етнолог Весна Марјановић објашњава да има још заборављених божићних обичаја.

„Та вера да су покојници, односно сви преци и живи заједно, па су се склањале све оштре ствари из куће, па су се увезивале виљушке и ножеви, седело се на поду, да је што ближе земљи и покојницима, то је данас постало бесмислено“, указује Марјановићева.

Да су неки обичаји обесмишљени или у градовима заборављени није случај само у Србији. Божићни обрасци мењали су се и у осталим словенским, али и западним католичким земљама.

„У урбаним срединама се другачије живи и потпуно су се одређени ритуали свели на ту симолику  – на уношење бадњака, на посну вечеру, исто тако за Божић – доношење печенице, окупљање породице исто тако и посећивања... А некада је било да се за Божић нигде не иде“, наводи етнолог.

Занимљиво је и то да многе божићне обичаје које смо наследили од предака нису били у духу хришћанства.

„Хришћанство се јако тешко прима у сеоским срединама и оно се ту много више меша са паганским претхришћанским наслеђем које свака средина има. Тако да практично, ми смо данас генерације које имају, могу да кажем и срећну околност, да живот у градовима нас је одвојио од руралних па самим тим и паганских модела религиозности које смо ми током историје повезивали са хришћанстом које смо примали“, истиче вероучитељ Јовановић.

Ипак, питамо свештеника који су то божићни обичаји на којима црква инсистира да не смеју да се забораве?

„Kроз то бадње дрво које се некада уносило да се донесе здравља, буућности, новог плода, кроз ту бадњу вечеру где се цела породица окупљала управо се славио догађај те светске породице коју је Христос донео да смо сви заједно и да сви заједно идемо напред. То је оно што црква стално подсећа“, каже свештеник Глигорије Марковић, парох вождовачки из Храма Светог Цара Kонстантина и царице Јелене.

А ми вас подсећамо да је Божић дан поштовања, слоге, мира и љубави и да је важно да га тако и прославите, наравно уз обичаје било из вашег села или града.

број коментара 0 пошаљи коментар