Путевима "харлија"

Неколико десетина хиљада моториста, окупирало је аустријско језеро Факерсе. Ту се до 13. септембра одржава највећи скуп љубитеља "харли дејвидсона" у Европи. Иако се у Београду "харли" не виђа тако често, и главним градом су ових дана крстариле десетине "харлијеваца".

Они који возе "харли дејвидсон", кажу да је свака прилика добра за окупљање.

Традиционално највећи скупови "харлијеваца" су у Америци, где је овај мотоцикл створен пре више од стотину година. Сваке године, на пример, у Милвокију се окупљају обожаватељи тог двоточкаша. Хиљаде њих тада ужива у заједничкој вожњи, али и рок и хеви метал звуку, омиљеној музици заљубљеника у тај мотор.

Тако ових дана изгледа и околина аустријског језера Факерсе, где се од 8. до 13. септембра, већ дванаест година, одржава највећи скуп "харлијеваца" у Европи.

Ипак неке вожње, попут тзв. "Љубавне вожње", нешто су значајније. Током те вожње, која се одржава сваког 4. маја, прикупља се новац за особе са сметњама у развоју.

Швајцарски "харлијевци" одлучили су да пређу још 2.000 километара и помогну недавно опљачканом Заводу за особе са менталним сметњама на Новом Београду.

У малој швајцарској групи има оних, попут Мине и Норбера Дунига, који су показују да Харли не познаје границе, па ни старосне. Њих двоје деле љубав према "харлију" већ педесет година.

"Моје пријатељице су љубоморне и оне би да се возе, а возим се бар једном недељно и уживам у томе", каже седамдесетогодишња Мина Дуниг.

"Харли дејвидсон" није обичан мотор. Не вози се брзо јер је циљ да њиме крстарите.

"Возим 'харли' јер је то нека врста слободе и, кад се возите широм земље, видите толико ствари и то је стварно сјајно", поручује Силвија Шер, једна од 40 "харлијеваца" који су се довезли до Београда.

"Нисмо срели много моториста до сада", каже швајцарски "харлијевац" Марсел Тубети. "Полиција нас је спровела у Београд где смо имали врло лепу добродошлицу, пиће, хлеб и со и шљивовица. Приређена нам је топла добродошлица".

Иако влада мишљење да је "харли" мотор младости и бунтовништва, стварност је нешто другачија. У Америци, где је тај мотор настао, просечан власник "харлија" има 46 година, сед је, носи црну кожу, ветеран је рата и нема деце.

Ни власници "харлија" у Србији нису много другачији. У Београду их је тридесетак, а Србијом крстари око 300 тих легендарних мотора.

Сваки примерак јединствен

Сваки примерак је, кажу бајкери, уникатан, тако надограђен и измењен да одговара ономе ко га вози.

"Они који никада нису имали 'харли', гледају га као неки престижни мотоцикл док га не купе, а када почну да се возе, онда схвате да је то прави мотоцикл, и више не размишљају о њему као о престижном мотоциклу већ само уживају у вожњи, са колегама који исто имају 'харлије', и то је онда то", каже један од београдских "харлијеваца", Бошко Чукић - Роки.

"Власници 'харлија' нису у журби, уживају у природи, у дружењу, у вожњи и обично брзина не прелази више од 100 километара на час, ретко кад", каже Роки.

Један од разлога што таквих мотора у Србији нема више, вероватно је цена. Полован 'харли' кошта око 7.000 евра, основни, фабрички модел око 15.000, а неки, ручно рађени мотори достижу и аукцијске цене. Ипак, тврде поносни власници, кад се једном проба, свака утрошена пара се исплати.

"'Харли дејвидсон' има специфичан агрегат који испоручује снагу из веома ниских обртаја тако да на врло мало додавање гаса, он одмах потеже и то је неки штос, доста људи воли то. Воли то потезање, дода мало гас и одмах покаже шта може. Нема ту програм плус, неки обртаји, неко јурцање, мислим иду они доста брзо", каже 'харлијевац' Милован Лакићевић - Кина.

"То је био мој први сусрет с мотором", каже београдски архитеката Драгиша Пешановић - Бата. "Имао сам велики страх и касније сам се упознао са људима који то годинама раде, који живе живот у неку руку сличан традицији 'харли дејвидсона', имају одређено понашање, одређене навике, манире и огромну љубав према том мотору. Полако сам примио од њих неке навике, нисам могао себе да схватим у кожној јакни и кожним панталонама и ја се полако некако сналазим, крећем се у том друштву, један сам од најстаријих и сад ми већ јако прија дружење, мотор и вожња мотором", каже Бата.

Први "харли" настао је у Милвокију 1903. године.  Ту су двадесетогодишњаци Вилијам Харли и Артур Дејвидсон дошли на идеју да конструишу бицикл с мотором веће снаге.

Тај чудни бицикл, имао је карбуратор од конзерве за парадајз и мотор од три коњске снаге, а достизао је брзину до 40 километара на час.

"Харли" на филму

Пет година касније, "харли" су почели да возе полицајци у Детроиту, а затим и амерички војници у оба светска рата.

Управо о филмовима о Другом светском рату "харли" улази у Холивуд, да би с Марлоном Брандом у филму "Дивљак" тај мотор почео да бива један од симбола бунотвништва.

Обожаватељи тог мотора кажу ипак да су на великом платну прави омаж том мотору дали Питер Фонда, Денис Хопер и Џек Николсон у филму  "Голи у седлу".

Данас, потребу за брзином и бунтовништвом "харлијевци" мењају за једноставно уживање у вожњи.

Тога ипак не може да буде уколико се српски друмови не доведу у ред, баш као и они који њима крстаре.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 30. нов 2010, 20:19) - anonymous [нерегистровани]

Prelep tekst

Kroz ovaj tekst o HD motociklima prikazane su prave vrednosti bajkera: druzenje, uzivanje u voznji, ljubav prema motoru, humanost, neposrednost, druzeljubivost, humanost i solidarnost.