Сценограф светског гласа Крека Кљаковић: Одсањао сам све снове

Признати светски сценограф Миљен Крека Кљаковић, први сценограф добитник награде „Александар Лифка“ Фестивала европског филма на Палићу, каже да је све своје снове одсањао и да не постоји ништа изузетно што би прижељкивао да ради, а указује да је сценографија „уметност за једнократну употребу“ и да јако боли када мора да се сруши нешто што је месецима градио.

Kљаковић је био задужен за бројне пројекте – Од Деликатесне радње, за коју је добио награду Европске филмске академије, преко реплике античке Троје за мини серију Јелена Тројанска, ентеријера свемирског брода и биолошке лабораторије за Врсте 2, Империјалне палате, Палате куће Харконен и престонице Пешчане планете, град Аракин, за мини серију Дина, све до 80.000 квадратних метара средњовековне Венеције у Луксембургу за филм Тајни пролаз и Меку и Медину на површини од 120.000 квадратних метара за филм Маџида Маџидија Мухамед.

Све то донело је Кљаковићу светска признања, а почео је сарађујући са значајним домаћим редитељима са чувене прашке академије.

„То су били моји првенци, али и њихови јер смо ми генерацијски врло близу. Мој први филм био је Специјално васпитање Горана Марковића, што је био и његов првенац. Студирајући Академију за позориште, филм и телевизију, сигурно су знали много више него ја који сам завршио Ликовну академију. Упустио сам се у те воде не знајући шта је филмска сценографија, али та генерацијска повезаност нас је приближила и почео сам да се бавим филмом. Уследили су Ђиђа Карановић, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић. Тако је то кренуло“, рекао је Кљаковић.

Од Емира Кустурице до Ридлија Скота

Одавно не ради у Србији јер више простора има у иностранству за реализацију идеја.

„Обично бирам филмове у којима могу да направим сценографски помак и нешто што ће остати запажено и забележено на филмском платну. Одбијам пројекте ако ми текст није довољно инспиративан, радим само филмове који могу сценографски да се надограде“, објаснио је Кљаковић.

Сарађивао је са познатим редитељима, од Емира Кустурице до Ридлија Скота.

„Редитељи су различити, има оних који изузетно воде рачуна о сценографији и знају шта хоће, а има и оних који се не петљају баш пуно у те ствари јер смтрају да је сценограф ту да одради свој посао. Увек постоји консултација и разговори“, каже Кљаковић.

Интересују га епохе, што је старија епоха, то му је занимљивије, јер захтева већа истраживања и дужу припрему.

„Све епохе од 15. века па уназад ме највише интересују. То су интересантна времена која знамо површно, али када почнете да се бавите истраживањем и загребете испод површине, онда откривате потпуно невероватне ствари које нисте знали и употпуњујете своју личну културу. То чини мој посао интересантним“, истакао је Кљаковић.

Најболније је рушење 

Ипак сценографија је „уметност за једнократну употребу“ и боли га када мора да се сруши што је месецима градио.

„То је најболнији посао који сценографу може да се деси, а то је неминовност. Ако је сценографија велика и ако сте уложили јако много труда, улазили у све детаље, контролисали сваки ћошак декора и на крају се то сними и после снимања се сруши, онда је то много болно, то је као када би уметник насликао платно и неко дође и исцепа га. Сценографија су и скице и цртежи, али то је припрема за реализацију, испомоћ за долазак до циља, а изведена сценографија је уметничко дело и када неко то уништи, а то је неминовност филма, онда је то јако болно“, објаснио је Кљаковић.

Није против компјутерске анимације, али ће увек избећи да је комбинује са реалном сценографијом.

„Компјутерска анимација може изузетно много да помогне сценографу у реализацији декора поготово ако су они велики, али дигитална анимација има велики проблем. Она се ради у постпродукцији када сценограф више нема додирних тачака са тим шта ће се десити са његовим декором. У том моменту остају људи који се баве дигиталном анимацијом и они одређују квалитет тога. У 90 посто случајева се деси да је дигитална анимација врло лоше урађена и онда се та илузија филма губи и онда је то страшно. Зато ја избегавам што више могу да не радим у комбинацији реална сценографија – дигитални декор“, испричао је Кљаковић.

Додаје да ће можда дигитална анимација узнапредовати, али да ће и тада остати питање да ли је јефтиније направити реалан декор или користити дигиталну анимацију.

Марлон Брандо, Доналд Сатерленд, Џери Луис, Феј Данавеј, Џони Деп, Бен Кингсли, само су неки са којима је Кљаковић сарађивао.

„Сви ти велики глумци у сваком филму су на неки начин обични. Сваком члану екипе је стало да се посао уради што боље и они су ту да што боље ураде свој посао, а ми сарадници смо ту да им помогнемо. Тако да је однос у екипи фамилијаран и остаје се дуго у контакту са тим људима, дође се и до другог филма па се сусрети обнове и сарадња са тим људима је увек пријатна“, каже Кљаковић.

Ципеле као успомене 

На филмове које је радио сачувао је драге успомене – ципеле које су носили глумци, са посветом.

„Прву ципелу сам случајно добио. У паузи снимања у Паризу, Џони Деп, његов кум и ја излазили смо сваке вечери. Једне вечери са нама је кренула Изабел Ађани, чувена глумица, лепотица. Отишли смо у дискотеку хотела Риц и остали до јутра, потпуно сами. Када је требало раном зором да се крене кући, ја сам Изабели из штоса рекао, сећам се имала је лаковане црне балетанке: 'Да ли би скинула те ципеле и потписала за успомену?' Мислио сам да неће, али она је `ладно скинула ципелу, од конобара узела фломастер, потписала се и боса отишла кући. Онда сам дошао на идеју да после сваког филма, који радим, од великих имена светског филма сакупљам ципеле“, испричао је сценограф.

Залазак каријере? 

Сваки филм сматра новим изазовом, али наглашава да је своје снове одсањао и да не постоји ништа изузетно што би прижељивао да ради.

„Мада сам то и пре говорио па ми се десио Бери Левинсон и пре четири недеље смо завршили филм (Хари Хафт), такође велико име и велики пројекат. Да ли ћу ја тражити да радим филм или ће он мене пронаћи? Верујем да ће пре бити ово друго, јер ја сам већ на заласку каријере, желим да се повучем, мислим да сам и урадио оно што сам 'планирао' и урадио сам сценографије које ретко могу да стану у биографију неког светског сценографа“, истакао је Кљаковић и додао да не верује да ће се вратити домаћем филму.

„Ако бих се враћао, требало би да буде нешто специфично, а тешко је у овим условима радити сценографију јер немате простора за ту сценографску надоградњу. Можда је због тема наших филмова, али то је врло узак простор где можете да реагујете. У свим филмовима на којима сам до сада радио, имао сам довољно и времена и простора да урадим нешто што ће користити филму. Овде је то сведено на минимум па, зашто се мучити“? рекао је Кљаковић.

број коментара 0 Пошаљи коментар