Винил одбија да оде у историју

Старије генерације се сигурно са задовољством сећају грамофона и грамофонских плоча. Популарни винил се слушао до почетка осамдесетих година, а упркос технолошком напретку и бројним модерним уређајима, плоче и грамофони се и даље продају и производе на радост љубитеља најстаријег формата слушања музике.

Ера грамофона започета је пре више од 130 година. Године 1888. направљен је први грамофон и грамофонска плоча као први носач звука. Појава такозваних винила и лонгплејки, изазвала је опште интересовање људи.

Код нас почињу да се производе 1951. године уз помоћ машина Радио Београда.

„На некој приредби неко је донео грамофон, сви су донели неке плоче и неко је пустио нешто. Ја сам питао шта је ово? Каже то је Елвис Присли. Је л' то рокенрол? То је рокенрол. И тад ми се живот променио. То данас знам, тад нисам знао“, присећа се наш познати рок музичар и радијски водитељ, Влада Јанковић Џет, како је заволео рокенрол и почео да слуша плоче.

„Ја сам одмах отишао кући и рекао ћалету хоћу да имам грамофон. Сви имају грамофон. Каже он, добро, таман да знам шта да ти купим за рођендан. Кад сам скупио десетак синглова, већ сам био онај мали што има плоче“, додаје Џет.

Каже да је у то време музика била важан фактор у профилу младог човека. Плоче су биле драгоценост јер слушање омиљених песама није било доступно путем масовних медија.

А шта то чини плочу још увек тако јединственом?

„Звук плоче је и даље непревазиђен. Све ово што се постигло технолошким напретком је приближило звук дигиталног записа оном аналогном запису, али то није то“, убеђен је Јанковић.

Елвис Присли, Френк Синатра, Реј Чарлс, Џони Кеш, „Битлси“... само су нека имена која су планетарно била популарна и чије су се плоче масовно куповале.

„Највећи утицај у историји музике вероватно је имала плоча Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band 'Битлса' шездесетих година. На мене највећи утицај има Џими Хендрикс, са његовим Electric Ladyland-ом и 'Пинк Флоjд' који је неки преокрет у музици направио“, наводи Љубивоје Милетић, колекционар.

Музичари, колекционари и критичари сагласни су у једном: плоче никад нису отишле са сцене. Звук пуцкетања грамофонске игле буди носталгију за неким лепшим временима, кад се живело спорије, а слушање музике на тај начин било је право уживање.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(четвртак, 15. авг 2019, 08:44) - Марко [нерегистровани]

Винил

Ко још воли да уз музику слуша и пуцкетање!? Мислим да је овде у питању жал за младошћу и носталгија за прошлим временима.
То је као да неко каже да воли да гледа ТВ са сметњама, 'снегом' и прекидима слике, недовољном оштрином... Јел воли неко? Не воли, баш тако.
Тада није могло боље, али сада може, исто као са ТВ-ом.
А ко воли пуцкетање, нека наложи ватру да му пуцкета.

(четвртак, 15. авг 2019, 00:50) - anonymous [нерегистровани]

Zvuk sa gr.ploče je "živ".

Digitala je nekako veštačka. Nema "dušu". Suviše sterilna.

(среда, 14. авг 2019, 20:39) - anonymous [нерегистровани]

Винил

>>Звук пуцкетања грамофонске игле буди носталгију за неким лепшим временима, кад се живело спорије,

Носталгија за временом када смо били млади, мада и времена јесу била лепша јер нам нико није "заводио" демократију. Али смо ипак били млади. Данашњи млади би се у том времену осетили као на пустом острву.

>>а слушање музике на тај начин било је право уживање.

Није ни било неког другог пристојног начина, радио и теве су радили до пар сати пред поноћ, слично је било и са кафићима и после тога ништа ... па су онда на сцену ступале плоче. Да сам тада могао да на клик чујем такорећи било који албум који постоји ... не бих одбио и било би и то уживање.