Одрастање уз Хронику Феста

Вршњак сам Феста, а Хроника Феста и ја имамо истог родитеља. Добро сам запамтио очеву реченицу – „Из студија је управо изашао Де Ниро, унутра пред камерама седи Пазолини, а Полански испред чека да дође његов ред“.

Рођен сам у августу давне 1971. године, а неких седам месеци пре мога рођења у Београду је одржан први међународни филмски фестивал Фест.

Да је та случајност имала неки утицај на мој каснији животни пут не могу да тврдим баш са сигурношћу, али је тадашњи слоган Феста – „Храбри нови свет“, веома често провејавао и кроз мој живот који је кренуо у правцу филма, телевизије, педагогије окренуте ка визуелним уметностима и откривању метафизичких тајни суштине људског постојања.

Темеље мог образовања и стицања најранијих сазнања о животу, филму и уметности уопште поставио је мој отац Слободан Новаковић, дипломирани драмтург прве генерације драматургије на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Јосифа Кулунџића.

Он је волео да експериментише телевизијским медијом и поставља нове стандарде у телевизијском изразу.

Тако је једног децембарског поподнева 1970. године удобно заваљен на троседу у дневној соби гарсоњере у Његошевој улици, дремљиво размишљао како би могао да одгледа све филмове који ће за месец дана бити приказани на првом Фесту.

И досетио се: направиће емисију која би свакодневно, док фестивал траје, говорила о филмовима који су тога дана били приказани, доводити госте фестивала у студио на разговоре уживо, приказивати инсерте из филмова који би управо доживели своје београдске премијере, најављивати остварења планирана за приказивање наредног дана...

Није случајност што се све одиграло управо тако! Јер, многе велике и значајне идеје појављују се у доколици и духовном опуштању њихових креативних твораца.

Идеја је спроведена у дело па је тако настао један нови телевизијски жанр у Југославији - жанр телевизијске хронике.

Зашто Хроника није сачувана 

Прве Хронике Феста, неколико година заредом, емитоване су уживо из Студија 3 у Абердаревој улици.

Истог оног студија који је, 1999. године, уништен НАТО бомбомбом која је погодила зграду РТС-а да би, неколико година касније, био обновљен, реновиран и пуштен у рад у сврху емитовања дневног телевизијског контакт програма.

Многи се и дан данас питају због чега Хронике Феста, у првих неколико година емитовања, нису снимљене и архивиране као документ трајне вредности.

Разлог је био веома једноставан: електронска трака Q формата, која је седамдесетих година представљала технолошки стандард Телевизије Београд, била је веома гломазна и скупа, па су се на њој чувале само одређене програмске форме – игране ТВ серије, ТВ драме и филмови, понеки забавни серијали, документарни и дечији програм, важни спортски догађаји... и, наравно, велики део оних емисија везаних за актуелну политику, Тита и партију, братство - јединство и просперитет државе која је, управо седамдесетих година прошлог века, почела да се значајно финансијски задужује код моћних светских сила.

Епилог тог времена осетио се двадесет година касније кроз ратове и разарања.

Хроника Феста, те прве деценије њеног постојања, била је тек само мала дидаскалија, фус-нота на маргини несачуваног културног наслеђа ове средине.

Не претерујем када кажем да је губитак овог садржаја био и остао ненадокнадив за Телевизију Београд.

Кјубрик, Бергман, Буњуел 

Јер, сам Фест је тих година предстваљао центар филмских дешавања у источном делу Европе, права мала енциклопедија филмске уметности једног временског раздобља, догађај на коме су присуствовали најзначајнији филмски ствараоци и утемељивачи поетика, естетика и праваца у уметности филма.

И мада је прво издање Феста на своме програму имало „свега“ тридесет пет филмова (за разлику од ових данашњих Фестова који их имају и по пар стотина) на њему је овдашња публика имала прилику да се сусретне са ауторским световима једног Кјубрика, Фелинија, Алтмана, Де Сике, Вајде, Бергмана, Антонионија, Буњуела, Полака, Ромера, Лоуча...

Као какво такво сведочанство о првом одржаном Фесту остао је тек понеки запис у виду телевизијског прилога или репортаже, многобројни новински чланци, каталози фестивала, понека касније објављена монографија... и неколико десетина црно-белих фотографија из Студија 3 у Абердаревој улици које се налазе у нашој породичној архиви.

На њима су, као гости Хронике Феста, забележени ликови великих филмских стваралаца попут Френсиса Форда Кополе, Романа Поланског, Пјер Паола Пазолинија, Бернарда Бертолучија, Јиржија Менцла, Етореа Сколе... као и ликови великих глумачких звезда Роберта де Нира, Марчела Мастројанија, Ерланда Јозефсона...

Жанр телевизијске хронике који је започео Хроникама Феста пренео се касније и на друге значајне културне догађаје код нас.

Муке с траком 

Али кључ квалитета једне овакве емисије превасходно лежи у образовању, елоквенцији и и властитим уметничким ставовима њеног аутора и модератора.

Као и његовој преданости у одабиру и прирпреми правих материјала и сегмената који ће чинити структуру емисије.

Данас инсерти из филмова (па чак и цели филмови) долазе до нас дигиталним стазама интернета у року од само неколико минута.

Пре неких пола века било је неопходно у зграду телевизије физички донети по неколико гломазних и тешких ролни филмске траке од 35 милиметара да би се, за почетак, само један филм могао одгледати у пројекционој сали.

Вештина модератора Хронике састојала се и у томе да, поред квалитетног разговора са аутором и протагонистом неког филма, одабере и тачан инсерт и означи ролну и време са кога се тај инсерт телекинира на дигиталну траку да би се пустио у емисији која иде уживо.

А сви ти инсерти, за време док је Хронике Феста водио Слободан Новаковић, никада нису били тек пука илустрација филма о коме се говорило него увек нека од његових кључних сцена која би приблизавала естетику аутора тог дела телевизијском гледаоцу.

Добро сам запамтио очеву реченицу која је гласила: „Из студија је управо изашао Де Ниро, унутра пред камерама седи Пазолини, а Полански седи испред и чека да дође његов ред“.

Сама реч Фест враћа ме у најраније детињство. Као неком ко је тек пролазио кроз прву деценију властитог живота, у сећању ми је највише остао уводни сонг којим су те емисије почињале, а који су, ако дует, изводили Драган Николић и Милена Дравић. А тај сонг започињао је стиховима:

"Имам за тебе дивну вест, у нашем граду сад је ФЕСТ.
Ах тај ФЕСТ, ах тај ФЕСТ! Пашћу, ах, у несвест!"

Режију сам дипломирао 1994. године на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Влатка Гилића, који је друга најзначанија личност у мом формирању као филмског редитеља.

Последњи испит сам положио истог оног дана када је отворено прво издање једног новог међународног филмског фестивала у Београду - Фестивала ауторског филма.

Један од идејних твораца тог фестивала и иницијатор његових хроника био је, поново, Слободан Новаковић.

Али, то је већ нека друга прича...

Аутор је одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС-а 

*интегрални текст биће  објављен у моногарфији Уне Чолић Банзић "ЗАВЕШТАЊЕ ЧЕТИРИ СЛОВА" - ФЕСТ првих пола века 1970-2020.

 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 08. феб 2020, 15:58) - Annon [нерегистровани]

Nina

Da odrasteš ne možeš a da ostariš neumeš. Kako to radiš