Замало да закасним на Вудсток

Легенда о Вудстоку настала је захваљујући истоименим филму, приказаном годину дана након фестивала. О томе како је доживео премијеру филма на ФЕСТ-у, о фестивалу одржаном 25 година касније, али и о југословенској варијанти „дана музике и љубави", за РТС је говорио један од најуспешнијих рок-фотографа данашњице Брајан Рашић.

Када сте се и како први пут упознали са Вудстоком?

На првом ФЕСТ-у у Београду, 1971. године, гледао сам 17 филмова. Био сам фестоје, како су ме звали. То је нама био прозор у свет.

На том првом ФЕСТ-у било је музичких филмова, а један од њих је „Вудсток", документарац о фестивалу. Тада је било заиста невероватно видети тако нешто код нас. Када 1971. године укапираш да ћеш гледати Вудсток, то је било као да идеш на Месец.

Ја сам чекао карте целу ноћ. Једном сам чак био на насловници Вечерњих новости, видиш како почиње ред од мене. Долазили смо око пет-шест после подне и чекали до девет или десет следећег јутра и онда можеш да покупујеш све карте. Ја сам чекао и купио карту за филм „Вудсток".

Када смо на распореду видели када почиње прва пројекција после „Вудстока", уплашили смо се да су га секли јер смо знали да траје преко три сата и да неће моћи целог да га пусте тако како су написали. Питали смо се шта се дешава, хватали се за главу и надали да нису исекли Хендрикса.

А онда је на дан пројекције у „Козари", на Радију Београд 202, ишло обавештење да није истина оно што пише на распореду и да се позивају сви са картама да дођу сат времена раније. Ја сам то чуо и дошао на време, а „Козара" полупразна.

Када је филм почео, а оно Ричи Хејвенс први, па Сантана, а људи улазе очајни и распитују се шта су пропустили. Било је мало трагикомично, а више трагично за те људе који су имали карте.

Био сам срећан и привилегован, иако тога нисам био потпуно свестан. Али сам знао да сам видео Вудсток.

Колико је вести о фестивалу Вудсток стизало код нас? Када сте гледали филм, да ли сте знали шта се тамо у ствари десило?

Маргинално. Било је као легенда, било је неких вести, било је код нас музичких часописа, писало се о томе, али друго је време било, није то још било развијено.

Морао си да будеш баш заинтересован за неке ствари, да чепркаш и да онда дођеш до тога. То није спадало у неке опште вести.

Данас би сваки догађај где дође пола милиона људи значио нешто. Није то такво време било. Ја сам знао ко је тамо свирао и било ми је невероватно да три сата гледам легенде. Нисмо могли то да видимо на телевизији.

Када видиш Џими Хендрикса на крају... Мада је то доста трагичан наступ. Он је затворио фестивал рано ујутру и већ су сви били отишли, било је јако мало људи испред бине. Има ту мало и до његове сујете, говорили су му да изађе да свира, а он је хтео да затвори фестивал.

Када Вудсток постаје легенда па ми данас причамо о њему? Када су људи схватили да је то било нешто специјално?

Не знам. Мислим да за такве ствари треба да прођу године. И онда, када људи почну да пореде шта је некада било, а како је данас, врло брзо схвате да су неке ствари које су се некада десиле много лепше, успешније и немогуће да се данас понове.

Када причамо о Вудстоку, говоримо о љубави, о феноменалној музици тог времена, али онда то постане догађај.

Како време пролази постаје све већи догађај јер постаје јасније да не може данас нико ништа такво да организује, без обзира на то што има новац и технологију. Немогуће је јер постоји дух времена, народа, тих људи и све се променило.

Ви заступате тезу да је та 1969. година била крај мира и љубави, а не почетак?

Па да. Легендарни бесплатни концерт на Алтамонту, почетком децембра исте године, показао је да неке ствари нису могуће.

Једног човека су убили „Хелс ејнџелси", била су још три смртна случаја, тако да је крај шездесетих обележен тим хорором, без обзира на то што је био супер концерт.

Све се види у документарном филму, срећа па су ти неки велики фестивали овековечени. Види се нека мржња, што је страшно.

Било је тих појава, не можемо да заборавимо Менсона. Није баш све било како су млади људи мислили.

Алтамонт је био најсликовитији пример да су се те дивне шездесете године завршиле. Био сам мали, нисам могао да будем део тога, али сам у души хипик.

Поменули сте Хендрикса. Које бисте још наступе поменули као посебно драге са Вудстока? Ко се истакао? Ко је касније направио добру каријеру?

Ја бих издвојио Сантану. У то време та латино музика и тај џез-рок није био толико популаран. Тај наступ им је трасирао пут.

Један од најдражих наступа ми је и Џоа Кокера и легендарна изведба песме Битлса. Чак су и Битлси рекли – свака част. Када неко направи своју песму од туђе, то је феноменално. Он је био млад, препун енергије. Вудсток је обележио и његову каријеру.

Група „Тен јерс афтер" је била феноменална. Хуовци... Ричи Хејвенс, који није био толико популаран... Постоји дивна прича о групи „Блад, свет енд тирс" коју ја повезујем са мојим одрастањем, овим пределима и фестивалом Вудсток. Има везе...

Није толико позната чињеница да су они уопште наступали на Вудстоку. За то постоји разлог. Нису никоме дозволили да их снима. И онда сам научио током мојих година у иностранству шта се заправо десило.

Они су 1969. године били највећи бенд у Америци по популарности и котирању. Тражили су највише новца од организатора фестивала и добили су. Били су најплаћенији и довољно велики да могу да забране да их снимају. Мислим да се кају и данас.

Године 1970. на стадиону Ташмајдан, ја сам један од срећника који је гледао исту ту групу. Београд и Загреб су годину дана после Вудстока видели највећи амерички бенд у својој кући. То је феноменално. Био је чудесан концерт.

Ми нисмо знали да се понашамо. Сви смо седели и гледали, ваљда у неком полушоку. Од бине до првог реда, била је доста велика раздаљина, око десет метара. Сви седе тотално изоловани, а они свирају.

Онда је певач отишао до бубњара, узео велики гонг и бацио га између бине и публике, колико је далеко могао. Нико није реаговао. Концерт завршава, људи устају, пале се светла, нико не тражи још. Врло необичан концерт.

Онда се после причало да су они били амерички шпијуни. И кажу да је то истина. Зашто би они дошли у Београд и Загреб? Јесте легенда, али не бих се изненадио да је истинита.

Осам година после Вудстока, дешава се концерт на Хајдучкој чесми, на којем сте били. Да ли то може да буде наш пандан Вудстоку?

Ја мислим да је то јако лепо речено. Зашто да не? Сви смо дошли, али нико није знао шта да очекује, ни организатори, ни народ. Десио се концерт и постао легенда. Ништа касније није било на том нивоу.

Може ли се поредити и по томе што је била пристутна огромна група људи која није правила проблеме?

Апсолутно да. Не сећам се никаквих проблема. Било је и време лепо. Сестре Бобићке, младе, лепе, у неким наранџастим чарапама. Пеца, као један од организатора. Било је мало нервозе, али било је евидентно да су људи почели да долазе. Није им се видео крај.

Не могу да кажем, нисам осећао никакву опасност, али ја сам дошао раније са пријатељима из групе „Тако" јер су ме замолили да их фоткам и био сам све време око бине. Није било бекстејџа, биле су само неке даске, балвани, импровизовано.

Када је прошло неко време и пало вече, када је требало Дугме да изађе, видело се да има пуно народа и да су сви око бине. Не сећам се ничег непријатног, али један погрешан потез, једна глупост и могло је да буде опасно.

Сећам се да сам се попео на бину и био поред Лазе Ристовског. Мислио сам да ће неко да ме отера јер ми дефинитивно није било место ту, али нико ме ништа није питао. Било је – пусти све како јесте да прође и не дирај ништа.

Правио сам и фотке на том концерту. Хвала богу да је све прошло како јесте и да је заслужено ушао у легенду, па нека је то и наш Вудсток.

Другачије је то, али ако упоредимо величину држава, велики је то био концерт и незабораван. И како би данас тако нешто могло бесплатно да се организује? Било је то време када су људи још увек веровали, трудили се да ураде нешто позитивно и то је уродило плодом, што је предивно.

Били сте 1994. године на фестивалу организованом у част 25 година Вудстока. Како је то изгледало?

Волим што сам био. Искуства су невероватна. Нисмо могли да верујемо да организатори, да не вређам никога, нису имали појма да организују концерт, а не фестивал.

Кажу да је продато 164.000 карата, а да је било 550.000 људи, значи више него на Вудстоку. Све се куповало њиховим „Вудсток парама". Задржао сам једну кованицу за успомену.

Није могло да се породи са Вудстоком. Само је име исто. Први је био три дана музике и љубави, а овај је био још три дана музике, а љубави немам појма да ли је било. Било је кише, блата, па је тако и назван у шали „Мадсток" ("Блатосток").

Добро је искуство, али физички не можеш да урадиш све што би хтео и да будеш на свим местима. Јурцаш као кретен. Увече идеш два сата до неког превоза који мораш да чекаш, па те вози до неког мотела где се переш од блата до пет ујутро, а у девет крећеш да би до два сата стигао поново тамо. И тако три дана.

Било је напорно. Било је тако организовано да ниси могао да радиш. Ужас и катастрофа. Шта да вам кажем, када су они направили место за новинаре на пола метра воде.

Имам много искуства са фестивалима. Последње четири деценије сам био на Гластонбери фестивалу, који је мајка свих фестивала на свету, ја бих рекао. Искуство Гластонберија је невероватно.

Било је фестивала када сам радио као коњ. Обишао сам све, а то је цео град. Обишао сам огромна пространства, фоткао људе који живе као пећински људи, у индијанским шаторима.

Сликао сам жене како пишке као мушкарци. Направе фишеке које ставите и можете као мушкарац да пишките у писоар. Радио сам најлуђе и најлепше ствари.

Који наступ се памти са тог Вудстока 1994. године?

Мени је драго што сам видео Мајкла Ланга, једног од организатора правог Вудстока. Остао је симпатичан. Фоткао сам се са њим.

Од наступа, мени је пријало да видим Сантану. Гледао сам га 100 пута, али да га видиш на Вудстоку, то је нешто посебно.

„Ред хот чили пеперс" су развалили, они су затворили званично фестивал. И Боб Дилан, највећи је...

Али чини ми се да су убедљиви победници те године били „Најн инч нејлс". Трент Резнор и екипа су урадили ствар која је одушевила људе. Пре него што су изашли на бину, уваљали су се у блато, па су изгледали исто као људи испред бине. То је било поистовећивање са публиком и сам тај потез је нешто најлепше што је човек могао да осети на фестивалу.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(уторак, 20. авг 2019, 22:51) - anonymous [нерегистровани]

Prvo skocis, pa onda kazes hop...

Elem, Branko Rasic je sve samo ne deda. Takav gigant u svom polju pokriva veliku teritoriju, kako u fizickom tako i medijskom smislu. Da bi radio kao Rasa, potrebno je da ti je duh mlad. On svoj posao obavlja sa velikim srcem i iz dna duse. Neka je zdrav i slobodan, pa gde god ga objektiv odnese mi cemo uvek biti tu da on podeli taj trenutak sa nama.

(понедељак, 19. авг 2019, 19:02) - Петар [нерегистровани]

Вудсток је био О. К. и будио је наду да ће се свет бар мало променити

Вудсток је био О.К., мада је све то била и остала америчка Роки Роле култура, тј. дрога и секс, тј. оно што млади момци и цурице воле. Мени је помало тужно што нам о свему томе прича још један српски деда, деда Брајан или деда Рајан, јер су тадашњи вудстоковци сви данас - баке и деке, али, такав је живот...