Ситнице које живот значе

Изумитељ изреке „од вишка глава не боли“ или је целог живота био у тешком мањку, или није имао главу.

Пре десетак година америчка телевизија А&Е покренула је ријалити емисију Hoarders, у којој су стручњаци за сређивање ентеријера обилазили домове тзв. хордера – људи који су склони сакупљању и нагомилавању непотребних ствари.

У емисији су се могле видети згражавајуће сцене домова у којима је свака просторија својеврсна остава препуњена нагомиланим стварима.

Недуго затим феномен хордера почиње да улази и у научне кругове; истраживања иду у правцу откривања да ли се иза овог феномена крије озбиљан психички поремећај.

Поремећај је 2013. године назван „патолошко сакупљање“. Оболела особа има потешкоће приликом доношења одлуке да одбаци предмете које поседује, без обзира на то што ти предмети немају функцију. Услед страха од одбацивања ствари, долази до њиховог нагомилавања, због чега често стамбени простор губи неке од својих основних функција – долази до затрпавања кухињског простора, намештаја за седење, радних површина, па чак и до читавих соба.

Оно што разликује патолошког сакупљача од колекционара јесте то што патолошки сакупљач не води рачуна о организацији и уређености ствари које прикупља, што постепено почиње да утиче на функционалност и уређеност његовог живота. Поремећај је повезан са опсесивно-компулзивним поремећајем, депресијом, шизофренијом и сл.

Лепо – установљен је још један поремећај и сад га можемо успешно лечити. Ријалити емисијама и антидепресивима, судећи по чланцима који се на ову тему могу наћи на интернету.

Међутим, треба узети у обзир да једна комерцијална ријалити емисија свакако игра на карту сензационализма, те су и као гости емисије бирани екстремни случајеви, власници кућа које су дословно забарикадиране смесама смећа и ствари.

Гледање оваквих случајева вероватно пружа гледаоцу уљуљкујући осећај да његово нагомилавање уопште није толико страшно у поређењу с „поремећеним“ случајевима које гледа.

У Америци се процењује да свега два до шест посто становништва болује од патолошког сакупљања, међутим, више од осамдесет посто признаје да им сопствена неорганизованост и неуредност угрожавају свакодневни живот.

Према једном истраживању, просечан Канађанин проведе дванаест недеља годишње тражећи загубљене ствари. Сасвим је сигурно да је и већина нас доживела осећај затрпаности стварима – било да су у питању одећа, књиге, декоративне ситнице, било једноставно амбалажа коју чувамо јер „ко зна када ће нам затребати“. То свакако није довољно да добијете дијагнозу, али је довољно да се запитате због чега смо склони сакупљању.

Мет Пакстон, један од експерата за сређивање у емисији Hoarders, посветио је предавање у оквиру ТЕД прича својим искуствима током снимања емисије.

Пакстон тврди да се поремећај развија на основу нашег уверења да ће нас ствари учинити срећнима.

Он наводи илустративан пример жене која је имала осам хиљада клубака вунице. Пакстон се присећа: „Имала их је јер је штрикала ћебенца за бебе. Поклањала би их и људи би јој се захваљивали, грлили је и говорили јој 'хвала ти, најбоља си!' и 'волимо те'. Почела је да купује све више вунице јер је то значило да ће више штрикати, више поклањати, те ће је људи више волети.“

Реакција једног „нормалног“ сакупљача вероватно би била: па добро, та жена је очигледно луцкаста, мој случај нема везе с тим. Ипак, Пакстон сматра да је јако важно увидети да је у корену сваког нагомилавања ствари исти мотив – скупљамо и нагомилавамо ствари јер верујемо да ће нас учинити срећнијима.

Они који пате од најтежег облика синдрома, то раде да би потиснули трауме, надоместили друштвену изолацију или усамљеност, привремено ублажили анксиозност.

Али, због чега ми „нормални“ имамо проблем са прихватањем сопствене двоножности, па акумилирамо ципеле као да смо стоноге? Због чега децу васпитавамо тако да реагују само на нову играчку, која ће за неколико дана завршити у неком плакару заједно са свим осталим играчкама којима је прошао рок трајања?

Антрополошки гледано, склоност ка сакупљању је људска одлика која је важна из еволутивних разлога – за праисторијског човека је било изузетно важно да сакупља и чува ресурсе, како би преживео.

Мотив је био сличан ономе „ко зна када ће ми затребати“, уз једну кључну разлику: праисторијском човеку је готово увек затребало; нагомилани предмети и „ресурси“ савременог човека често чекају, али не дочекају своју сврху.

Враћајући се у мало скорију прошлост, наићи ћемо на још један фактор који доводи до развоја ове склоности – родитељи. Уколико су вам родитељи били склони сакупљању непотребних ствари, веће су шансе да ћете и сами преузети тај модел.

Уколико вам је дом у ком сте одрастали увек био претрпан стварима, а за њега вас везују пријатна сећања, вероватно ћете настојати да претрпате дом у ком живите као одрасла особа.

Наравно, постоји могућност и да вас адолесцентски револт према родитељима окрене на потпуно другу страну, те да постанете минималиста како бисте се супротставили родитељском ауторитету.

Има и оних објашњења која се фокусирају на карактерне црте и типове личности. Такозвани креативни неред говори о општеприхваћеном ставу да су креативни људи неуредни, али да управо то доприноси њиховој креативности.

Наиме, креативна особа ће у свакој ситници, сваком наизглед неупотребљивом предмету или поцепаном комаду одеће видети потенцијал за нешто ново – перле од ове поломљене наруквице могу да искористим да направим нову наруквицу; од ове празне кутије за кекс могу да направим кутију за... нешто друго; ову поцепану кошуљу могу да претворим у ешарпу итд.

Проблем обично бива што креативност често застаје на идеји, а не стигне до реализације, тако да те перле заврше у кутији од кекса да чекају своје ново радно место, а кутија за кекс постаје „биро“ за технолошке вишкове.

Неуредност и склоност ка сакупљању ће се затим везати за депресивне особе, или пак за анксиозне; за особе које су имале велики емотивни губитак, или особе које су изоловане и усамљене.

Могу се наћи још многи извори и оправдања за ову склоност. Као феномен који је широко распрострањен, барем у западном свету, а ипак није поремећај у строгом смислу речи, непатолошко сакупљање привукло је пажњу бројних лајф коучева, консултаната за срећу, благостање и унутрашњи мир, и стручњака за сличне гране модерних филозофија живљења. Тако се из ове скупине развила уско специјализована струка – експерта за организацију.

Jапанка Мари Кондо, једна од чувенијих експерата за организацију данашњице, развила је сопствени метод уређивања, који је толико јако одјекнуо да је Кондо започела и сопствену емисију на Нетфликсу. Према њој, човек треба у дому да задржи само оне ствари које га чине срећним.

Критичари Кондо-метода одговарају да то никако не може помоћи особама које имају проблем са сакупљањем ствари, будући да то најчешће чине управо због тога што мисле да им свака ствар доноси радост.

Шели Дејвис се бави истим послом као Кондо, али има нешто другачије ставове – није довољно да нас неки предмет чини срећнима, неопходно је и да га користимо да бисмо га задржали у свом стамбеном или пословном простору.

Дејвис сматра да није неопходно да свако прихвати минималистичку естетику уређења дома, то просто не може свакоме подједнако одговарати, али да свако треба добро да се запита којим предметима жели да буде окружен и због чега.

Она наводи пример: „Уколико желите да задржите сто пари ципела, у реду, али их морате организовати тако да знате где да их нађете и да не закрчују простор“. Другим речима – у реду је да имате превише ствари док год од њих направите „колекцију“.

Већина текстова која говори о овим темама наглашава да је изузетно важно направити разлику између патолошког сакупљања (хординга) и колекционарства. Колекционари имају критеријум сакупљања и све што прикупе чувају организовано и уредно.

Није ли у колекционарству, међутим, присутан исти мотив – скупљамо ствари јер верујемо да ће нас учинити срећнијима?

То су ситнице које живот значе. Ову фразу треба узети с резервом, јер ситнице имају склоност ка акумулирању и удруживању с другим ситницама, стварајући конгломерате ситница, који живот не значе, већ живот опседају.

број коментара 0 Пошаљи коментар