Шта је претходило Вагнеру

Столеће након Шекспирове смрти било је у моди да људи (иначе душевно здрави) исмејавају претензије аутора „Хамлета“ на интелектуалну озбиљност, те да објављују издања његових дела правдајући га у предговорима због безазлености и варваризама, уз усрдну молбу читаоцима да буду благонаклони према Вилију, јер је „стварао вођен само природом“ (извесни Никлас Роу у издању Шекспирових драма из 1709. године). А чак и данас, неких 230 година након смрти Johannesa Chrysostomusa Wolfgangusa Theophilusa, нађе се међу нама (делимично) душевно здравих који би и Амадеуса да сврстају у исти фајл.

Елем, истина о Шекспиру никада није заборављена – никад је наиме нису доводиле у питање масе које уредно ишчитавају поезију, али прескачу белешке, коментаре и критике.

А да су многе мудре главе из те светине савршено „на нивоу“ када је реч о Моцарту, доказује и чињеница да ће Фигаро или Дон Ђовани привући аудиторијум и када друга дела не могу, мада се не памти ниједно сасвим задовољавајуће извођење неке од ових опера.

Рихард Вагнер, када би се суздржавао од директне демонстрације несмањеног презира према сопственим следбеницима, уживао је да их пецка величајући Моцарта.

А Шарл Гуно, незаслепљен Вагнером и Бетовеном, капитулантски је признао да се пред овим композиторским чудом његова тежња за славом претвара у очајање.

Чари модерног оркестра

Још један Француз, Ектор Берлиоз формирао је своју естетику не познајући композиције Хендла и Моцарта, слично као када би вајар формирао свој укус не знајући за Фидију и Пракситела.

Када је коначно, кроз дела, упознао Моцарта, Берлиоз није могао да му опрости не само то што је имао све велике квалитете Глука (кога је сам обожавао) већ ни многе друге у којима је Глук оскудевао, без обзира на чињеницу да га је (Моцарта) надмашивао у техничкој вештини.

Премда тешком муком, Ектор Берлиоз је признавао грандиозност Амадеусову.

Не ценећи га можда у пуној мери као најсуптилнијег и најдубљег од свих музичких драматичара, а никако као надмоћнијег у владању његовим омиљеним инструментом – оркестром, не може бити оптужен за посве глупи став неких од савременика који су у Моцарту презриво препознавали неку врсту папагенског композитора.

Рођењем Рихарда Вагнера 1813. године, музика је на посве нов начин постала најчудеснија и најочаравајућа уметност.

Преко Дон Ђованија је васцела музичка Европа постала свесна чари модерног оркестра, те савршене прилагодљивости музике потребама драматичара, дочим је Бетовен убедљиво демонстрирао како се симфонијским обликом може немушто исказати она неизрецива поезија душевних стања људи који (попут њега самог) не баратају речима. 

Немамо намеру да тврдимо да су Моцарт и Бетовен пронашли ове могућности музике, али су свакако били први чија су дела јасно показала да су драмске и субјективне моћи тонова довољно заносне да могу постојати и мимо декоративних музичких творевина, којима су доскора били само једна од одлика. 

После финала у Фигаровој женидби и Дон Ђованију откриле су се могућности савремене музичке драме. После Бетовенових симфонија постало је јасно да се без мелодија за игру могу изражавати расположења.

Можда би се исто могло тврдити и за Бахове прелудијуме и фуге, али је његова музика неупоредива, и недостижна: његове композиције су чудесна звучна ткања предивних готских шара, сасвим недоступна просечном људском таленту.

Револуционарни Бетовен 

Бетовенова далеко неуглађенија уметност била је сасвим народска и практична: никако он не би умео да води једну дугу звучну готску линију, а камоли њих неколико истовремено тако хармонски прикладно да чак ни када сам композитор није ганут, њен ток бива засићен страсним емоцијама.

Попут младића који, гледајући физичку лепоту у жени, визуелизује ризницу нежности и племените мудрости – слушајући ове полифоне преплете, ми стичемо утисак Бахове несвесне намере да нас троне.

Осим тога, он је комичне дијалоге радио у потпуно истом стилу као и рецитативе у пасијама, будући да је (очигледно) за њега постојао само један могући рецитатив: онај музички најбољи.

Изражавање веселих расположења резервисао је за уобичајене затворене нумере у којима је умео да направи неку од својих чисто орнаменталних задивљујућих контрапунктских шала са одговарајуће живахном линијом и покретом.

Бетовен се није клањао никаквом идеалу лепоте: тражио је само израз за своја осећања. За њега је шала била само шала, а ако би у музици зазвучала шаљиво, био би задовољан.

Док није ишчезао стари обичај да се сва музика процењује по својој декоративној симетрији, Бетовенове симфоније су ужасавале музичаре и, пошто нису разумели целовитост његове личности, отворено су доводили у питање његов разум.

Они привилеговани, који су препознали револуционарну храброст и отвореност Лудвига ван Бетовена, били су спремни за фасцинантну, вулканску појаву снаге омање супернове, заступника тезе зване Gesamtkunstwerk (свеукупна уметност) – Рихарда Вагнера.

број коментара 0 Пошаљи коментар