Музика побуђује страсти

О важности музике и њеном утицају на човека говори се већ одавно. Платон је све уметности, а у првом реду музику, сматрао снажним средствима за обликовање човековог карактера.

Музика утиче на рационални део душе и побуђује страсти. Изградити крепост понајпре значи овладати страстима. Зато је Платон музику ставио у врх едукације, сматрајући да она, као и друге уметности, због моћног и разноврсног утицаја на човека, у држави треба бити цензурисана и пажљиво примењена. Позната је Платонова изрека: каква музика, таква и држава.

Кроз историју се није много говорило о томе зашто је музика важна и како то она утиче на човека. У новије време све више се увиђа важност музике и све чешће испитује њено деловање. Но, још нема довољно дубоких и системских сазнања. Ако о томе погледате неку информацију, најчешће ћете наићи на опште и понекад површне тврдње: класична музика оплемењује дух, делује позитивно, смирује и исцељује; „тешки рок“ може деловати деструктивно. Тачно, али зашто и како? Да ли је то ствар коју треба узети здраво за готово, или се може заронити испод површине и доћи до неких дубљих разлога?

Од старих Грка потиче и сазнање о повезаности музике са математиком и космичким законима, али та спознаја кроз историју није много продубљивана; задржали смо је донекле у сфери мистерије бројева, којој су више наклоњени астролози него музичари и научници. Но, чини се да се управо у тој мистерији бројева крију барем неки одговори о музици и њеном утицају на човека.

Често се за неко музичко дело (или уметничко дело уопште) каже да поседује равнотежу форме, што отприлике значи да је у њему свега онолико колико треба да буде, ни мање ни више, и да се све догађа на правом месту, ни раније ни касније. Анализом најуспелијих музичких и других уметничких дела открило се правило златног пресека, по којем је идеално да се врхунац дела налази отприлике на месту које целину дели тако да се мањи део према већем (делу) односи као већи део према целини.

Те пропорције изражава број 0,62 (приближно), и оне су у математици познате независно од уметности, а присутне су и у природи. Занимљиво је да просечна дужина људске испружене шаке (од врхова прстију до чланка) према дужини руке од врхова прстију до лакта – стоји у истој сразмери. Или дужина руке од лакта до рамена према целој руци, такође. Можда је подударност ове пропорције у природи, математици и уметности случајна, али више има изгледа да није. С природом смо необично повезани и у наше биће уписани су исти кодови који су скривени свуда око нас.

Чини се логичним да те кодове несвесно преносимо у музику коју производимо и слушамо, те да музика стога повратно делује на нас снажно и директно.

број коментара 0 Пошаљи коментар