Желим да знам шта стварно желим!

„Најједноставнији сурреалистички акт“ – кликнуо је 1930. Андре Бретон у Другом манифесту надреализма“ – „представља стрчавање на улицу с откоченим револвером, те насумичан одстрел по гомили.“ И то му још не би довољно, већ појасни: „Да, пре жудим да сазнам да ли је неко агресијом обдарен него да ли је агресија оправдана“, и мало даље: „Ја наравно овај акт не препоручујем (између осталог) и стога што је једноставан, а и зато јер бих, инсистирајући на њему, дошао у искушење да сваког неконформисту буржоаски упитам зашто не би починио самоубиство“.

Погледајмо даље како нам историја уметности намигује: „Ми не волимо ни уметност, ни уметнике“, изнеће дадаиста Луј Арагон 1920. године. „Дођавола са писцима, сликарима, музичарима, вајарима, религијама, републиканцима, ројалистима, империјалистима, анархистима, социјалистима, бољшевицима, политичарима, пролетерима, демократама, буржујима, аристократама, армијама, полицијама, домовинама, престанимо коначно са свим тим имбецилностима, ништа више, ништа више, НИШТА, НИШТА, НИШТА!“

Да би осам година касније, еволуиравши у једног од оснивача надреализма, тај исти Арагон у Трактату о стилу резигнирано поручио: „Тако је читав свет почео размишљати да ништа није важно, да два и два не чине нужно четири, да уметност збиља није важна, да је бити писац прилично проклето, те да је ћутање злато... Нема тог прљавог малограђанина који своје слине још увек брише о скуте госпође своје мајке, а да већ не почиње љубити идиотске слике. Убијте се, или се немојте убити, али не вуците светом своје пужеве од агонија, своје прерано формиране стрвине; буде ли вам и даље та дршка револвера вирила из џепа, неодољиво ћете изазвати покрет ноге према вашој стражњици.“

Ови цитати изврсно упућују на плеснивост садашњице. „Дада“ је поседовала ту предност наивности која је одавно воспарила, застирујући љупко бледило ружичастог дилетантизма. Од Ничеа смо научили да је Бог мртав, а од „даде“ да је мртва уметност. Је ли то можда знак: куцнуо је час поновног потопа – стога не презајмо у очајничком покушају да се снабдемо једним блиставим алибијем?

Продуховљени хедонизам 

Славој Жижек у есеју о поборницима органске исхране који „глупим веровањем да су купљене полутруле, прескупе јабуке здравије, мисле да показују своје глобално освешћено, брижно лице“, поентира да заправо купујемо све мање самих ствари, а све више животних искустава: „искуства секса, исхране, комуникације, културе, суделовање у стилу живота; купујемо форму у гимнастичким салама, духовно просвећење уписом на течајеве трансценденталне медитације, а сопствени имиџ походећи ресторане у које залазе људи са којима желимо бити повезани“. Тако купљена искуства алаво конзумирамо не би ли нам живот био/постао смисленији и угоднији. Како је онда могуће, пита се Жижек, да у нашој ери продуховљеног хедонизма, где је срећа јасно дефинисани животни циљ, тескоба и депресија напросто експлодирају на све стране?

Чини се да се све више брка избор са акцијом, као и одлучност пред многобројним понуђеним информацијама са необузданошћу. Необузданост није исто што и слобода – штавише, често се граничи са монотоношћу. Ова, хајдемо рећи, духовна девијација се да лако анализирати простом деградацијом замисли: на путу ка идеалном савршенству, од зацртане ригорозне шеме најпре одступамо због непредвидљивих, а затим све више „заразних“ погрешака. Пре или касније, стижемо до „неважеће“ шеме у којој више нема правила игре; фигуре које треба да  повлачимо нам измичу, а њихов нам облик наочиглед „цури“.    

Без концепта, па звао се он „насумично упуцавање пролазника“, или „шутирање малограђанина у стражњицу“, нема посвећивања са страшћу. А без таквог, и само таквог посвећивања, нема задовољства у обављеном чину, ма шта он требало да буде. Нема живота, заправо.

број коментара 0 Пошаљи коментар