Инклузија – десет година касније

Прошло је тачно десет година од доношења Закона о инклузивном образовању. Више нико не може да каже да је реч о новом или непознатом приступу образовању, па ипак, у Србији постоји још много питања која чекају одговоре.

„Већина запослених у нашим васпитно-образовним установама нема дилеме у вези са значајем инклузивног приступа, али пракса говори о томе да се у овој области углавном остаје на декларативном нивоу. Постојеће стање је последица деловања различитих фактора као што су – неадекватно иницијално образовање наставника/васпитача и стручних сарадника, приметно одсуство кроскурикуларног приступа инклузивном образовању на појединим педагошким факултетима, предрасуде, недостатак стручне литературе, неразвијен тимски рад у установама, недовољна партиципација родитеља у инклузивној пракси, недостатак финансијских средстава, недостатак дидактичких средстава и асистивне технологије“, каже Соња Величковић, доктор педагошких наука и професор струковних студија на Високој школи за образовање васпитача у Алексинцу.

У студијском програму педагогије на Филозофском факултету у Београду, инклузивно образовање се изучава кроз обавезне и изборне предмете. Обавезни предмети као што су Школска педагогија, Методика рада школског педагога, Дидактика итд. баве се различитим темама које су од значаја за остваривање инклузивног образовања. У оквиру изборних предмета као што су Васпитно-образовни рад са децом са посебним потребама (назив овог предмета још увек није промењен иако је термин „деца са посебним потребама“ замењен термином „деца са тешкоћама у развоју“) и Инклузија у образовању, студенти се директније и интензивније баве остваривањем инклузивног приступа у образовању.

„У оквиру предмета Инклузија у образовању, поред сагледавања основних теоријских поставки инклузивног образовања, студенти се упознају са законским и подзаконским решењима којима се регулише остваривање инклузивног образовања у нашем школском систему, али и са стањем у постојећој школској пракси. За њих је веома значајно да у оквиру овог предмета, а у циљу реализације предиспитних обавеза, имају задатак да обаве две посете школи путем којих прикупљају информације о пружању додатне подршке ученицима, а потом на часу размењују своја искуства и дискутују о томе.

Такође, током реализације стручне праксе на четвртој години и двонедељног боравка у школи, студенти имају задатак да се упознају са остваривањем инклузивног образовања у пракси (са задацима и пословима тима за пружање додатне подршке, са начинима пружања додатне подршке ученицима, са тешкоћама са којима се запослени у школи суочавају у процесу пружања додатне подршке ученицима итд.)“, каже доц. др Зорица Шаљић са Катедре за школску педагогију Филозофског факултета у Београду.

Начин на који су организоване студије психологије омогућава студентима да током свог иницијалног образовања, кроз обавезне и изборне предмете, развију компетенције значајне за рад психолога у образовној институцији. И што је значајније, омогућава студентима, који су мотивисани за образовање, да бирањем модула Психологија образовања током четврте и пете (мастер) године студија продубе и прошире корпус знања који ће им помоћи да сутра подстакну и подрже родитеље, ученике и наставнике у развоју инклузивне школске културе, политике и праксе.

„Развој компетенција студената психологије се одвија кроз предмете који се односе на опште теме у развојној психологији и психологији образовања, као што су: психофизички развој (нпр. Развојна психологија, Емоционални развој), процена способности (нпр. Когнитивно процењивање, Савремени трендови у истраживању и процени способности), сарадња и комуникацијске вештине (нпр. Комуникацијске вештине, Медијација), квалитет наставе и учења (нпр. Психологија учења и наставе, Методика наставе психологије, Евалуација знања и образовних исхода)“ – каже Оља Јовановић, доцент на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду.

Она додаје и да је „део предмета усмерен на развијање осетљивости за индивидуалне разлике међу децом/ученицима, планирање, пружање и вредновање додатне подршке деци и ученицима, као и на развијање инклузивне климе у установи (нпр. Мултикултурално образовање, Психологија деце којој је потребна додатна подршка, Психологија даровитости)“.

Практичне активности 

У оквиру студија психологије, посебан значај придаје се практичним активностима студената које се реализују кроз предиспитне задатке, као што је израда индивидуалног образовног плана, али и школску праксу на завршним годинама студија.

„Школска пракса на четвртој години студија је оријентациона пракса која има за циљ да се студенти упознају са различитим улогама психолога у образовном систему кроз боравак у основној и средњој школи, и још једном образовном окружењу по избору (нпр. предшколска установа, школа за ученике са сметњама у развоју, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања). На мастер студијама студенти имају школску праксу у трајању од месец дана, током које имају прилику да се упознају са различитим аспектима рада психолога, укључујући и планирање и пружање додатне подршке деци и ученицима“ – наставља Оља Јовановић.

Међутим, веома кратка студентска пракса у предшколским установама или школама ни издалека није довољна за адекватну припрему за непосредан рад са децом и реализацију инклузивног образовања. Чак и васпитачи, наставници и стручни сарадници са искуством не престају да траже додатну едукацију. Према подацима Министарства просвете, науке и технолошког развоја, у протеклих пет година,  трећина одржаних семинара у оквиру континуиране едукације имала је за тему инклузивно образовање.

Али то није ништа чудно, сматра проф. др Радован Антонијевић са Катедре за педагогију Филозофског факултета у Београду, јер се не може све научити на факултету, а ни учење оних који подучавају децу никада не треба да престане. „Професионалци у образовању, дакле педагози, психолози, васпитачи и наставници (учитељи и наставници предметне наставе), у току свог иницијалног образовања стичу неопходна знања и компетенције за реализацију активности које припадају области инклузивног образовања. 

Кроз болоњски систем студија, и на основним академским и на мастер академским студијама, конституисани су курсеви и садржаји који покривају област инклузивног образовања.
Омогућено је да се та знања и компетенције касније надограђују кроз систем професионалног развоја и стручног усавршавања, што је обавеза свих запослених у установама образовања и васпитања“ – објашњава проф. др Радован Антонијевић.

Управо о томе сведочи и учитељица Соња Париповић из ОШ „Соња Маринковић" из Новог Сада, која је данас једна чланица и коориднаторки Мреже подршке инклузивном образовању. Она је пре десет година први пут била на семинару „Пракса усмерена на дете“ на коме се говорило о томе како прилагодити наставни садржај сваком детету.

„На том семинару сам схватила да ја у свом одељењу у ствари имам децу којој је потребна већа подршка и да ја то у ствари већ радим, а да то нисам ни знала. Нити сам децу процењивала, нити сам сматрала да је нешто необично што не могу свима на исти начин све да објасним.“ Учитељица Соња Париповић сматра да је сама суштина занимања наставника у прилагођавању начина на који се одређени наставни садржај презентује деци која уче на различите начине. „То је сама суштина нашег посла. Ми се припремамо за сваки радни дан. Планирамо. Размишљамо. То је прави изазов.“

Подршка инклузивном образовању 

Већ више од десет година у Србији се не поставља питање „да ли“, већ „како“ успешно спроводити инклузивно образовање. Сасвим је јасно да је инклузивно образовање велики изазов за све запослене у образовном систему јер захтева развијање праксе доступног, квалитетног и праведног образовања за свако дете.

У циљу подршке инклузивном образовању, Министарство просвете, науке и технолошког развоја 2010. године основало је Мрежу стручњака различитих профила и практичаре за саветодавни и супервизијски рад са образовним установама у области инклузивног образовања, која данас ради на територији целе Србије и броји више стотина чланова.

Ратификацијом бројних међународних документа и усвајањем Стратегије развоја образовања у Србији до 2020, као основно стратешко опредељење у образовању истакнут је инклузивни приступ. У току је израда стратегије образовања до 2030. и сасвим је извесно да ће развој инклузивног образовања на свим нивоима образовног система у Републици Србији и у наредних десет година бити приоритет.

Текст је настао у оквиру пројекта „Заједно за децу“ који спроводи ЦИП – Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво Србија. Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП Центра и донатора.

број коментара 0 Пошаљи коментар