Почеци војне музике у Србији

По узору на остале европске краљевине, и у Србији се крајем 18. и почетком 19. века оснива војни оркестар, чији се почеци везују за деловање Јосифа Шлезингера. Он је на позив Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, 1829. године дошао у Шабац, тада својеврсни центар музичког образовања.

У Шабац је тих година стигао и први клавир, баш у кућу Јеврема Обреновића, за потребе подучавања његове деце, а часове музике држао им је Шлезингер. Као свестран и већ искусан музичар, Шлезингер је у служби господара Јеврема самоиницијативно почео да ради с појединим војницима који су имали смисла за музику.

Њихово музичко образовање сводило се на учење трубних знакова и свирање у добош. Шлезингер је од њих створио први војни оркестар 1830. године у Шапцу. Добар глас о овој првој „војној банди“ са 16 музичара-бандиста на шест музичких инструмената (фрула, кларинет, обоа, труба, рог, бас) брзо је стигао до кнеза Милоша. Тако је у пролеће 1831. године, као део кнежеве елитне јединице Гарде, настао званично први оркестар у Србији, познат под називом „Књажевско-сербска банда“.

Музички токови 

Од других војника бандисти су се разликовали по својим китњастим мундирима, изазивајући својом појавом дивљење у народу. Мундири су били плаве боје, украшени гајтанима (акселбендерима) и еполетама. Широки рамени део био је црвен, опшивен плавом пантљиком, а ресе су биле беле боје. На глави су носили калпаке, оријенталне капе, док су на ногама имали цокуле. Тамбур-мажор је, уз свечани мундир и панталоне од чоје, носио и рукавице од беле јеленске коже, а његова палица била је обавијена златним ширитом, украсном траком. Књажевско-сербска банда наступала је на свечаним дочецима кнеза и његове пратње, приликом обележавања државних и црквених празника, на баловима, војним парадама, па чак и приликом кнежевог устајања и заласка сунца.

За време Шлезингеровог службовања сачињен је први Закон о војсци у Србији, који је регулисао статус војног музичара. Дан његовог доношења данас се обележава као Дан музичке службе у Војсци Србије. Шлезингер се повукао из активне војне службе 1864. године, када је пензионисан у чину мајора српске војске. Његово дело и име били су толико популарни да су касније све чланове војних банди и сваког професионалног музичара звали „Шлезингер".

Многи чешки музичари који су радили у српској средини учествовали су, директно или индиректно, у процесу описмењавања војних музичара или су утицали на рад и организацију војне музике. Јован Урбан био је од 1899. године војни капелник у Ваљеву, Нишу, Приштини, Скопљу и Осијеку. Као композитор највише је упамћен по српским играма за дувачки оркестар „Ђурђевке".

Јосиф Рожђаловски је био управник Војне музичке школе у Вршцу, а Фрањо Седлачек, који је вршио дужност помоћника капелника Оркестра Краљеве гарде, остао је упамћен између два светска рата по редовним недељним концертима са овим оркестром у Дому гарде у Топчидеру. После Шлезингерове музичко-педагошке активности, на војну музичку сцену ступају Драгутин Чижек, Драгутин Покорни и Венцеслав Рендл.

Драгутин Чижек 1868. преузима место капелника војног оркестра и предводи „бандисте". Био је први који је у војну музику увео гудачке инструменте, знатно проширујући извођачке могућности, изводећи и дела симфонијског репертоара. Чижеков наследник Драгутин Покорни инсистирао је на потреби системског образовања и обуке војних музичара, док је Венцеслав Рендл међу војним музичарима имао велики углед због доброг познавања музичке теорије.

Златни Бинички

Најзначајнија музичка личност за развој српске војне музике био је Станислав Бинички. По повратку са студија у Минхену (на које је отишао као стипендиста Војног министарства), он 1899. године оснива први симфонијски оркестар у Србији – „Београдски војни оркестар“, и са овим ансамблом одржава и први концерт с делима уметничке музике.

Поред оваквог програма, Бинички је као капелник „Београдског војног оркестра“ био у обавези да се одазове на захтеве двора, односно краља Александра Обреновића, али и Министарства војске. Поред свих војних обавеза, он је са оркестром наступао и на дворским баловима, али и за потребе Народног позоришта, изводећи одабране одломке из опера или оркестарске композиције у драмским представама.

Године 1904. Бинички оснива оркестар који добија назив „Музика Краљеве гарде“. Ансамбл се проширује и, 1907. године, постаје „Оркестар Краљеве гарде“. Већ првих година Бинички је са овим оркестром одржао већи број значајних концерата. Неки од њих уписани су као значајни датуми у српској музичкој историји, јер је домаћа публика била у прилици да први пут чује нека од грандиозних дела светске класичне литературе.

Станислав Бинички није био само диригент војног оркестра. Он је био ангажован и на плану системског образовања војних музичара. Новине и промене које је Бинички унео како би подигао и уједначио квалитет војне музике схваћене су као подстицајне. У вихору Првог светског рата, Бинички је 1915. са војском прешао преко Албаније. На том тешком путу страдали су многи музичари, а страдала је и комплетна музичка архива „Оркестра Краљеве гарде“, као и већи део инструмената.

Бинички се доласком на Крф ангажовао на реорганизацији ансамбала, набавци нових инструмената и обнови нотне архиве. Кренуло се од преписивања музичких партитура и расписивања композиција по оркестарским деоницама, како би војне музике што пре започеле свој рад. Спремност војног врха да у најкраћем року спроведе реорганизацију оркестара – указује на високу свест о значају деловања војне музике у ратним условима. Оркестарски звук на бојном пољу снажно је подупирао моралну снагу војске и народа и неговао веру у основне националне вредности.

Поред елитног војног „Оркестра Краљеве гарде“, под вођством Биничког, у Београду почетком друге деценије 20. века делују још три ансамбла: „Музика Коњичке дивизије", Музика 6. пешадијског пука „Краља Александра“ и Музика 7. пешадијског пука „Краља Петра“. Војни оркестри су имали значајну улогу и у домену својеврсне културне дипломатије. „Оркестар Краљеве гарде", којим је руководио Бинички, и „Музика Коњичке дивизије", коју је предводио Драгутин Покорни, била су два најзначајнија српска оркестра које је имала прилике да слуша и публика у иностранству.

Током Првог светског рата, „Музика Краљеве гарде" је на захтев српске владе наступала по Грчкој и Француској, док је „Музика Коњичке дивизије" била у „мисији пријатељства" у француским колонијама – Тунису, Алжиру и Мароку, у функцији продубљивања француско-српског пријатељства, тада изузетно значајног за односе међу земљама савезницама. Оснивањем Војне музичке школе у Вршцу 1920. године, и формирањем Централног музичког архива у Министарству војске, многе иностране капелнике заменили су домаћи диригенти.

Станислав Бинички је, као референт војне музике, у више наврата омогућио војним стипендистима да пођу на школовање у Праг и Беч. Тиме се увећавао број академски образованих војних капелника, а војни оркестри значајно професионализовали у периоду између два светска рата.

број коментара 0 Пошаљи коментар