Како бринемо о даровитој деци?

Када се говори о инклузији, то јест о укључивању деце у образовни систем, обично се прво помисли на децу из осетљивих група, а ретко када на даровите појединце.

Инклузивно образовање, које је у нашој земљи регулисано Законом о инклузивном образовању и васпитању из 2009. године, подразумева квалитетно образовање за сву децу. Иако се термин „инклузија" најчешће односи на укључивање деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, овај термин се у Закону односи и на даровиту децу којој је потребан посебан образовни план и програм. По правилу, овој деци се мало посвећује пажња и због става да ће предвиђене садржаје лако савладати, њима предшколско и школско окружење не пружа потребни подстицај за испуњење пуних капацитета, што често прати осећај незадовољства и апатије. Зато је јако важно да се даровита деца на време препознају и да се адекватно одговори на њихове потребе.

„Понекад се даровитост испољава толико јасно и упадљиво да ју је могуће препознати и без посебног психолошког инструментаријума и великог стручног знања", започиње причу проф. др Ана Алтарас Димитријевић са Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду, која се специјализовано бави психологијом даровитости. Међутим, она додаје да не треба полазити од тога да је то правило и да се даровитост увек лако препознаје. У већини случајева, биће потребно да даровитост коју, рецимо, родитељ или наставник наслућује код неког детета, буде потврђена и стручном, психолошком проценом, и то из два разлога: прво, зато што стручњак има бољи увид у то шта заиста јесу, а шта нису нужно знаци даровитости, и друго, зато што он има могућност да прецизније упореди дете са одговарајућом вршњачком групом и тако установи колико је оно заиста напредно у некој области. Истовремено, битно је и да се стручњак не ослони само на своје тестове, већ да у разговору са родитељима, наставницима, па и самим дететом дође до додатних информација и запажања. Врло често, родитељи и наставници ће знати да нам кажу нешто што тест „не види", и обратно. Стога се у стручној литератури увек препоручује да препознавање даровитости буде засновано на вишеструким изворима и подацима који се сустичу код стручне особе, ту још једном пажљиво вагају и тек онда уобличавају у одговарајућу процену, објашњава проф. др Ана Алтарас Димитријевић.

Стручњаци који „откривају" даровитост су искључиво психолози који у оквиру својих основних и мастер студија имају предмете који обухватају ову област. Тако стичу неопходна знања и компетенције за реализацију активности које припадају области инклузивног образовања. Та знања и компетенције омогућавају им да се касније надограђују кроз систем професионалног развоја и стручног усавршавања, што је иначе и обавеза свих запослених у установама образовања и васпитања.

„На студијским програмима педагогије постоје курсеви и садржаји који омогућавају квалитетну припрему будућих педагога за успешну реализацију различитих активности у раду са децом којој је потребна додатна образовна подршка, што укључује и рад са даровитим ученицима. У оквиру наставног предмета Рад са даровитим ученицима, посебна пажња посвећује се моделима идентификације даровитих, моделима развијања стваралачких капацитета код даровитих, као и индивидуализацији рада са даровитим ученицима", каже проф. др Радован Антонијевић са Одељења за педагогију Филозофског факултета у Београду.

Када, уз стручну подршку, на време препознамо даровито дете, следећи степеник од изузетног значаја је и његова мотивација у току образовања, како би сви његови потенцијали дошли до изражаја а напредак био загарантован.

„Постоје свега три основне мере на којима се заснива свеколико подстицање даровитих ученика у школском окружењу, а потом бескрајни простор за њихово креативно комбиновање и конкретизацију тј. превођење у праксу. Те три мере су: убрзавање, обогаћивање и груписање по способностима.

Убрзавање подразумева да ће ученик за краће време и раније него што је предвиђено прећи одређени део наставног програма; обогаћивање ‒ да ће моћи да учи и садржаје који излазе из оквира тог програма, а груписање по способностима ‒ да ће бар повремено имати прилику да учи са особама сличног нивоа способности.

Кључно је да разумемо да се ове три мере међусобно не искључују, да се све могу уклопити у филозофију инклузивног образовања, да свака одговара на неку суштинску потребу даровитог ученика, те да су ʼштофʼ од којег кројимо образовни план који ће пасовати појединачном даровитом ученику. Управо то наш образовни систем и предвиђа ‒ да се ученицима изузетних способности омогући да раде по индивидуалном образовном плану, који нуди баш ону врсту убрзавања, обогаћивања и груписања по способностима која је ученику потребна", наставља проф. др Ана Алтарас Димитријевић.

По новом закону, запослени у образовно-васпитним установама у сарадњи са психолозима израђују посебан индивидуални образовни план (ИОП-3) за талентовану децу. На тај начин, деца уче по методи која им највише одговара и која је у складу са њиховим натпросечним могућностима. Међутим, понекад је баш тај „посебан" програм оно што родитеље, али и васпитаче и наставнике брине, тачније ‒ да ли ће се даровита деца удаљити од основног плана и програма?

„У одговору на ово, рекла бих да су од плана, програма и исхода важнији основни принципи и циљеви система образовања, који, између осталог, предвиђају да сваки ученик у школи има могућност за ʼпун интелектуални развојʼ да стекне ʼквалитетна знања и вештинеʼ и развије ʼмотивацију за учењеʼ. Према томе, школа може да погреши само ако ученика изузетних способности тера да бесомучно понавља оно што већ зна, а не ако му омогући да учи брже и више. Најкраћи и најпаметнији одговор на питање како стимулисати даровите, па и све друге ученике у школском окружењу, садржан је у следећем цитату: ʼУченици у школи треба да уче само оно што не знају.ʼ Из тога за наставнике следи рецепт: утврди шта твоји ученици знају и надовежи се тамо где њихово знање престаје; ако Пера већ зна све што је за прво тромесечје предвиђено, нека Пера то прескочи и нека стиче наредну вештину",  каже проф. др Алтарас Димитријевић.   

Дакле, даровитој деци треба нудити изазове, и то у редовној а не у „додатној" средини кроз додатну наставу а то подразумева и сложенију припрему часова за саме наставнике.

„Не долази наставник на час да држи наставу, него ученици долазе на час да ту нешто раде и уче. Јасно је да наставник не може да предаје на четвора уста, али то се у овом приступу и не тражи. На наставнику је да утврди ниво предзнања и способност ученика да даље напредују, а потом да им обезбеди одговарајуће материјале за рад и да их у томе усмерава. Задовољство ми је што лично познајем неколицину наставника који су се опробали у томе да раде диференцирано и индивидуализовано са ученицима различитих способности и предзнања, и што смо заједнички утврдили да је то могуће и да доноси веће задовољство и ученицима и наставницима", каже наша саговорница.   

Запослени у образовно-васпитним установама који током свог иницијалног образовања нису имали прилику да се упознају са посебним програмом када је у питању рад са даровитом децом, имају прилику да се путем разних стручних семинара, пројеката и акционих истраживања, усаврше и стекну компетенције за ИОП-3. Јер, уколико се на време не препозна даровито дете и уколико му се на најадекватнији начин не омогући образовање, десиће се да даровити у образовно-васпитном систему неће имати прилике за пун интелектуални развој.

„Но, то није све. Можда би још и било подношљиво када би се ствар зауставила на томе да даровит ученик који унапред зна добар део градива, седи у школи залудан и не учи ништа. Међутим, док он тако седи не учећи ништа што би му било корисно, он у ствари учи све и свашта што може јако да му шкоди: учи, на пример, да се одличан успех може постићи без много труда, да је школа досадна, да му нису потребне никаква организација и радне навике јер је ʼсве лакоʼ, да је он неко ко ʼувек све знаʼ... Ови механизми ‒ којима школа од даровитих ученика прави подбациваче, не стимулишући их адекватно на време ‒ много пута су описани у стручној литератури, а нажалост, имамо и превише прилике да их видимо на делу и непосредно искусимо њихове ефекте. Фрустрираност и незадовољство на страни самих ученика, њихових родитеља, па и наставника ‒ када се на крају куша оно што се неподстицањем закувало ‒ јесу све, само не мали" ‒ закључује за Портал РТС-а проф. др Ана Алтарас Димитријевић.

Текст је настао у оквиру пројекта „Заједно за децу" који спроводи ЦИП - Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво Србија. Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП-а и донатора.

 

 

број коментара 0 Пошаљи коментар