Сви ти преподобни писци

Можда је један од циљева Роберта Шнакенберга и био да нас саблазни књигом „Све оно што вам наставници никада нису рекли о највећим светским писцима”. Можда понекад и претерује, но ако сте за прототип славног посвећеника перу имали упреподобљеног, контемплацији склоног интровертног филозофа – па, имамо лоше вести за вас.

Наиме, „књижевне легенде углавном живе више као развратни холивудски глумци него као стидљиви, повучени, књишки мољци", каже Шнакенберг у уводу овог дела. „Они се дрогирају и пију мокраћу, женскароши су и неостварене филмске звезде, и пре ћете их затећи с полупразном боцом џина у руци него са гушчијим пером (...) Они доживљавају нервне сломове, свађају се међусобно, добијају по носу у штампи и прикључују се опскурним религијским култовима."

Првог је „оплео" Шекспира, шкртог „до скруџовских размера", који је сејао ванбрачну децу попут траве, а на свој гроб надгробним спомеником бацио клетву у страху да ће некоме пасти на ум да му кости пребаци у заједничку костурницу. Колекција у коверте сложених те именом регистрованих стидних длачица лорда Бајрона (само за венецијанских годину дана је „обрнуо" 250 дама, наводно) волшебно је нестала из његове лондонске издавачке куће, осамдесетих година прошлог века.

С друге стране Ламанша, лепши пол није одбијала неугледна спољашност Онореа де Балзака, потцртана благоутробијем, неокупаношћу и одисањем на алкохол и кофеин (обичавао је да слисти по шездесет шољица црног напитка не би ли остао будан ноћима у којима је немилице смишљао сто романа „Људске комедије") - напротив, „био је близак са стотинама жена".

Некима је живот баш био маћеха. Убоги Едгар Алан По је са другарима радио гимнастику на гробљу које је делило ограду с њиховим интернатом, а рачунске операције је савладао одузимајући године рођења од смрти на споменицима. Супротно, педант Дикенс је некрофилске емоције доживљавао посматрајући лешеве у париској мртвачници, називајући их (емоције) „привлачном одбојношћу".

Апстинирали су и Толстој и Кафка, с том разликом што се први (из гриже савести због претходно вођеног раскалашног живота) определио за вегетаријанство као пут удаљавања од материјалног, дочим се други (става, иначе, да је „коитус казна за срећно заједништво") чак и обратио менажерији: „Сад могу с миром да вас гледам; не једем вас више".

Артур Конан Дојл се дружио са Харијем Худинијем и чврсто веровао у постојање вила, а Вилијам Батлер Јејтс је чак инициран у окултни ред „Златне зоре", где му је љути ривал био сатаниста Алистер Кроули.

Јеврејка Гертруда Стајн је подржавала нацизам и Хитлера, а међу политички некоректнима Џек Лондон је (без познатих разлога) презирао Азијце, Толкин се ужасавао Француза, а Вирџинија Вулф (иако удата за једног) није волела Јевреје.

Можда Џек Керуак није бирао садржину флаше коју ће да искапи, али тешко да би се прихватио оне Селинџерове, пуне сопствене мокраће, у чија се лековита својства писац „Ловца у житу" клео.

И да на крају одахнемо: најмање опскурну страст - према животињама - делио је велики број писаца. Тако су примерице мачкама (необичних имена, најчешће) били окружени Твен, Хемингвеј и наравно Т. С. Елиот, „који је написао књигу лаких стихова - предложак за бродвејски мјузикл `Мачке`".

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 21. апр 2019, 11:38) - anonymous [нерегистровани]

Odličan tekst

Lak za čitanje, interesantan, a ipak detaljno informativan. Tekst koji podstiče na razmišljanje i preispitivanje onoga što mislimo da već znamo.
Stil pisanja lak za brzo shvatanje, a ipak sadržajan, bez pretenzija da pokaže i dokaže sopstveno znanje autora, već samo da nadopuni znanje čitaoca, na jedan šarmantan i pikantan način. Baš lepo.
Srdačan pozdrav iz Italije.