Кредо савременог доба

Извесни, сасвим паметни људи сматрају да наука и уметност треба да се измире. Исто тако, они мисле да је двадесети век извео револуцију у уметности, поткрепљујући тезу крунским доказом: наука и уметност постају антагонистичке дисциплине (а пре свега професије) кад и једна и друга изгубе тло под ногама.

 Галамџијски представљени револуционарни напредак науке (односно технике) у првој половини двадесетог века у односу на претходни, додуше може бити оправдан узимајући у обзир стање технике из доба Диоклецијана које је затекао (примерице) чак Луј Петнаести ‒ а понегде и горе. ʼОд ничегаʼ до самоходне машине, електричне струје, микробиологије ‒ неупоредиво је веће растојање но од спорије до брже машине, од примитивног до компликованог механизма, од Коха до бесежеа. А тиме се, отприлике, бавио двадесети век до своје средине.

Огроман број научних „хипотеза" о овом или оном корену (са)знања доказује два основна правила: да је једна генерална научна мисао неопходна, а друго, да она још не постоји.

Одакле потреба сваке велике епохе за егзистирањем једне такве научне мисли, која је доцније обично бивала мењана, бољом или гором?

Подсетимо се: кад је влада САД најавила програм путовања на Месец, велики број ауторитативних научника томе се оштро супротставио. Кључни аргумент им је био да је у питању напредак технике, а не науке. (Ево дакле, једне грубе финесе чијом би се анализом решили неспоразуми.)

Али је и без тога јасно да појам науке полази од одређеног мисаоног поретка или принципа, док је техника само практична разрада једног метода. Гранична зона између ова два појма није, а можда и не може бити оштро оцртана; али су зато њихове типичне форме упадљиво различите.

Ситуација у свету уметности није, нити је била, ни за длаку другачија. Тачно је да је почетком савременог доба једну естетику почела да нагриза ерозија, да би је затим подлокала и срушила. На развалинама старинске уметности склепана су краткорочна склоништа. Ма како неугледно и недостојно изгледали, „компоновати што пријатнију мелодију", или „насликати што објективнију слику" испоставили су се као стабилни, трајни програми који су уливали поверење.

На тај начин је модерна уметност, паралелно са научном мишљу, претрпела губитак централног нервног система. Великом броју лабилних научних хипотеза симетрично је одговарао број стилских покрета без сутрашњице. Колико год естетичару којем сарказам представља климакс мудрости изгледало да се Ђорђо де Кирико или Пикасо шале (или пак сами себе мистификују) када тврде да су се целог живота бавили трицама ‒ они заправо пренебрегавају кредо који их је створио великим: да су о повоцу водили историју, какву-такву, и да су (што је још важније) били свесни оног што су чинили. Јер се модерна уметност тачније каталогизира кроз крваве исповести стараца који су је стварали.

Уосталом, наступати у елитном циркусу, пред одабраном публиком, за велику пару, било је најбоље што се у њихово доба могло постићи.

Да ли и у наше?

број коментара 0 пошаљи коментар