Сирове и научне чињенице

Да ли је чињеница универзалан, једном засвагда дат, неупитан појам? По чему се разликују научне и сирове чињенице? Зашто је селекција од пресудног значаја у процесу формирања чињенице?

После Ајнштајновог неочекиваног „преврата", наука (као дисциплина) нашла се у изнуђеној позицији ревизије, поновног доказивања, или репарације скоро већине својих класичних тачака виђења. У тој забуни општег типа ископане су, у првој деценији после Првог светског рата, све употребљиве ратне секире.

Анри Поенкаре ‒ један од ангажованих учесника, истовремено један од највећих умова двадесетог века ‒ упустио се у полемику са својим (мање угледним) савремеником, именом Едуар Ле Роа. Мсје Едуар је заступао тезу да постоји разлика између сирове и научне чињенице.

Међутим, мсје Анри је (иако примарно физичар) доказао и изврсне филозофске способности. Премда с доста тешкоћа, смогао је довољно аргумената за тврдњу да „научна чињеница није ништа друго до сирова чињеница изложена најподеснијим језиком" („La Valeur de la Science", 1917).

Да ли је можда полемика кренула излишним путем? Требало ли се, наиме, претходно запитати одакле „сировој", „научној", или било каквој другој чињеници уопште статус чињенице?

Чињеница као неутрална, за свакога дата ствар, појава или представа, заправо уопште не постоји. У сваком трену свог живота човек се налази пред бесконачно великим бројем утисака, у сталној еволуцији или промени. И у сваком таквом трену човек располаже (бар теоријски) потенцијално неутралном диспозицијом која је у стању да издвоји било који од тих безбројних, за њега само апстрактно постојећих елемената. Све до тог акта препознавања, или фиксирања, ниједна појава се не може назвати чињеницом.

Сходно пак индивидуалној психичкој конфигурацији, сходно својим могућностима, потребама, свом интересовању и нужди, сваки човек - био он „заступник" сировости или науке - прави исечак у тој бескрајној, статистички несавладивој, априорно неутралној стварности. Он врши акт селекције, најбитнији, примарни и једини аутентични акт живог бића. И том операцијом долази до нечег што сматра и може назвати чињеницом.

Ако се неко поред нас накашље, можда га нећемо ни чути; но то је чињеница од битне важности за његовог лекара-дијагностичара. Балконско цвеће на спрату зграде нећемо ни приметити; мада ће оно инспирисати неког сликара. Мрава којег смо нагазили прелазећи улицу нећемо ни осетити; а ипак - то је за мрава капитална, коначна чињеница.

Права, валидна, доказива чињеница је ипак за сваког онај догађај који (тај неко) промовише у то звање.

број коментара 4 пошаљи коментар
(среда, 15. нов 2017, 13:29)
anonymous [нерегистровани]

Opisna cinjenica....

Jeste znanstveno definisa govorna modifikacija rijeci.
Gramatika nije nauka. Gramatika je pravilnik izgovora..
Relativitet nema nikakve veze sa naukom i cinjenicama...
U cema se razlikuju vidjenje i relativiziranje.
Vidjenje je slika stvernosti . Slika prostora obuhvacenog vidnim poljem oka.
Relativnost je pridjev. To jeste opisna rijec. Radnja , stanje i zbivanje.
Nije boja, nije kvalitet, nije tezina.. Relativnost nema energiju.
Nije konstanta i nema brzinu od 300 ooo km.
Evo matematicke formule relativnosti :::
Mozda jeste = relativnost = mozda nije.
Dakle relativnost je opisna rijec koja stoji izmedju.
Mozda jeste i mozda nije .


(среда, 15. нов 2017, 09:01)
anonymous [нерегистровани]

Истина

За мој инжењерски мозак ово је мало конфузно објашњење. У стилу оне изреке која се приписује Ајнштајну: "Апсолутно је само то да је све релативно",

(понедељак, 13. нов 2017, 23:01)
Milokliz [нерегистровани]

Faktus..

Faktus, luksuz . Ja tebi . Ti meni.

(понедељак, 13. нов 2017, 21:45)
anonymous [нерегистровани]

Odličan tekst

Bravo.