Зашто је свет тесан

Како Арнолд Хаузер дефинише живот и природу? Шта просечног градског становника приморава да размишља о бекству у природу? Да ли је човек (и даље) социјално биће?

„Могла сам ти дати свет", заводи Софи Марсо (у лику Електре) Агента 007. Али јој Пирс Броснан реплицира: „Свет није довољан".

Капацитет нашег света смањен је свесно, намерно, из стилских разлога, без обзира на то што нам се говори о интензивном усавршавању средстава комуникација и информација. Тачно је да комуникације стежу растојања, али их квалитативно не мењају. Могућност да оне повезују Њујорк и Москву важнија нам је од тога да ли (и зашто) на свом путу прелазе преко Хаваја, Полинезије, Уганде, Северног пола или Камчатке. Свет је, између осталих разлога, тесан и стога што и само смеће смештамо близу нас. Можда смо, не бисмо ли ту чињеницу лакше поднели, неке организоване форме отпада прогласили уметничким делима.

Свет је, неоспорно, тесан и зато што појам света постаје све ужи. Није у питању само комфор за који свет престаје тамо где престају асфалтни пут, напајалишта за гориво, сигнал мобилног или кабловског оператера. У питању је дубоко осећање супарништва према свему што није регулисано људским умом и руком. Пркос према Богу, неко би закључио. Свет је био шири некад за Атилу, него данас за кинеског или шведског туристу.

У својој „Социјалној историји уметности" Арнолд Хаузер сугестивно тумачи одговарајуће инстинкте који су се здружили негде с почецима импресионизма, и који су врло одређено формулисани. Интелектуалци с краја 19. века сматрају да су живот и природа сирове, сиромашне форме које тек треба оплеменити, те зато „они покушавају да од живота створе уметничко дело, другим речима, нешто скупоцено и бескорисно".

Уметност не тражи да је живот оправда ‒ напротив; она тражи оправдање живота у самој уметности. „Уметници", наставља Хаузер, „у природи заправо виде непријатеља. Град, урбана култура, парти-догађаји, la vie factice, не чине се само неупоредиво привлачнијим већ и духовитијим и друштвенијим од такозваних природних лепота. Природа је, сама по себи, ружна, ординарна, безоблична; тек се уз помоћ уметности може уживати у њој."

Има у таквом ставу нечег од општег, вечитог презира градског становника према свету с оне стране архитектуре. Откривајући једну од својих инфериорних карактеристика, он се данас заиста обраћа природи тек кад она почиње да прети; занемарује је док се ограничава на своју функцију привлачности. И парадоксално, кад се (пре)засити чари градског модела живота, те кад се (на микро или макро нивоу) манифестује Плаутова „Homo homini lupus est", тек онда (тај исти) урбани лик почиње да размишља да у (тој истој) природи потражи спас.

Јасно је да први проблем екологије представља пораст отпадака, његов третман, складиштење, рециклирање и уништавање. Тај пораст је сасвим извесно пропорционалан општем порасту популације. (Адепти теорије велике завере резолутно би устврдили да се овим разлогом „тесноће" света увелико баве велики владари, думајући како да нас смртнике сведу на цифру коју су сами проценили као прихватљиву за пројектовано устројство Земљине кугле ‒ изазивањем ратова, самолишавањем хемијске, контаминиране, нуклеарне и сличне муниције на таргетиран циљ, необјављивањем начина излечења пандемичних обољења итд.)

С друге стране, сваким даном све више хумани омотач једног Ego добија форму, значај и функцију неорганске масе која је до данас скоро искључиво заступала појам „околине". Општи социопсихолошки феномен отуђења, индиферентност с којом се људи међусобно мимоилазе, с којом чак и међусобно комуницирају, појачава утисак да се у свести сваког индивидуалног бића крајње опасно приближавају материјални и хумани елементи те његове околине. Сва је прилика да ће у скорој будућности превагнути људи којима је (када је у питању њихов афективан живот) сусрет са персоналним рачунаром од много већег значаја него сусрет са већином (истоврсних) живих бића.

У том реду ствари треба добро размислити о рутинским, а истовремено атавистичким тезама које користимо као полазиште за дефиницију човека као социјалног бића.

број коментара 4 пошаљи коментар
(понедељак, 09. окт 2017, 21:42)
anonymous [нерегистровани]

Mi hocemo vise....??????

Imamo samo jednu zemlju....
Mi se sirimo. A zemlja nece i ne moze da se prosiri...
Mogla bi zemlja jednostavno da poraste. Ali nece...
Bog je rekao zemlji....Ti nemoj da se siris.
A Isus rece . """radjaj te se """"..
Ocigledno je da se otac i sin nisu dogovirili.
Dakle ---- to je nesporazum....
Hriscanski vjernici su u dilemi.
Bog ne priznaje oprostaj a oni su u grijeh vjerovali.
Ko je tu kriv....
Koga cemo tuziti a kome cemo suditi...
Nije vjera bijesna.
Jeste.. Zemlja je postala tijesna...
I bit ce tijesna svaki dan sve vise.








(понедељак, 09. окт 2017, 19:04)
anonymous [нерегистровани]

Mene su "tvorci", Novog svetskog poretka, iz....

......netaknute prirode, protjerali u - grad!

(понедељак, 09. окт 2017, 18:45)
anonymous [нерегистровани]

Odgovor na Pitanje

Zasto je zemlja tesna zato sto su ljudi Besni

(понедељак, 09. окт 2017, 12:59)
Globalista [нерегистровани]

UGLOMER

Niko ne zna šta nam donosi budućnost, ali svi znamo da su sadašnji urbani prostori pretrpani i zagađeni.Sva je verovatnoća da se trenutno nalazimo na brisanom prostoru između modema kao vozila do Virtualnog sveta i literature kao definišućeg faktora unutrašnjeg prebivališta čoveka. Na tom uskom brisanom prostoru između dve realnosti odigrava se evolucija u kojoj se prelazni period iz literarnog jezika u virtualni jezik odigrava u disparitetu mesta i vremena. To, real- virtualno međuvreme predstavlja nukleus iz kojeg će evoluirati jezik dvadeset i prvog veka; jezik kojim će se na kraju organizovati virtualno podsvesno. Naravno, neki teoretičari priložiće argument o smrti biblioteke naviranjem hiperteksta i mogućnost digitalnog pretraživanja teksta i značenja. Uzimajući sve to u obzir konačni ishod zavisiće od nas i odgovora na pitanje hoćemo li pristati na obitavanje u bestelesnom prostoru Virtualnog teksta ili ćemo ono esencijalno, ljudsko, i dalje pronalaziti u gravitacionom iskustvu misli, izumljavanja i prostora promišljenosti.