Природа као производ живота

По чему се разликује модерна уметност од уметности ранијих епоха? Шта је закључио Хегел? Зашто је неопходно (бар) једнако позиционирати уметност и науку?

Потпун свет без тривијалности и ситних недостатака био је тема уметности у свим културама и свим епохама. Привидно реалан, тај свет је заправо аранжиран и преправљен по законима који нису природни већ естетички. У таквој (оптимистички перцепираној) варијанти правда побеђује, мелодија оплемењује, хероји су узор физичке лепоте.
У овој битној тачки савремена уметност се осећа различитом. Она не уздиже човека, већ га денунцира, истичући његову ружноћу, његову неуротичност, нискост нагона и честу победу зла над добрим (уколико се ово потоње уопште јавља у неком јасном облику).

Са неизбежним упрошћавањем чињеница могли бисмо рећи да је у даљој прошлости човек био окружен уметничким делима чији је сумиран општи изглед представљао побољшану верзију пресека оног стања које нам се даје на први поглед. Ипак, метод такве врсте генерално називамо реалистичким, за разлику од методе модерне уметности која (служећи се облицима који не одговарају непосредном искуству) сматра да пружа истинитију слику света.

У трећој варијанти (која се односи на ликовне уметности) свет арабеске и орнамента комбинује тежњу ка аранжирању са тежњом ка савршеној равнотежи. Са апстрактном уметношћу везује га представљање облика који немају чистог модела у природи.

Природа науке је збиља створена размишљањем

Свим тим варијантама заједничко је превазилажење директног контакта са вулгарно схваћеном реалношћу. Без обзира на стилске специфичности, околина човека, заснована на естетским принципима, замењивала је (и замењиваће) природне законитости, али притом је обогативши једном новом димензијом.

„Природа је производ живота", приметио је Хегел. „Живот је мноштво, бескрајно мноштво организама, индивидуа; као јединство, оно је све јединствено органско, сачињено од подвојености и сједињености: Природе (јер размишљање је оно што оживљава своје концепте сједињавања и одвајања)... и Живота по себи (као бесконачност живих, бесконачност облика)... из чега излази да Природа није Живот, већ Живот очврснут размишљањем."

Тај Хегелов закључак може бити прихваћен или оспорен уколико се тиче живота или природе у њиховој спонтаној егзистенцији или еволуцији. Али је, сасвим сигурно, савршено оправдан ако се примени на природу као слику и акцију у варијанти коју нам пружа уметност. Свет уметности је заиста производ једног менталног напора који се само понекад, по својим емотивним импулсима и подстрецима, разликује од света науке. Природа науке је збиља створена размишљањем, и постаје кохерентна само путем закона које човек проналази, да би их потом мењао.

Ако ће, дакле, наша нова перцепција природе као производа науке сада (а још више у будућности) осигурати човеку једну максимално смишљену, програмирану околину, онда, у таквој ситуацији, уметност не само што мора имати улогу равноправну са науком, већ се та улога по својим примарним особинама неће и не може разликовати од научне.

број коментара 1 пошаљи коментар
(среда, 13. сеп 2017, 13:04)
Mirjana [нерегистровани]

Zamka nauke - Istina je negde tamo

S jedne strane nauka priznaje da postoje granice između onoga što se zna i onoga što se još ne zna. Od kako se pozitivistički put ka apsolutnoj istini pokazao kao nemoguć nauka je provizorna i uvek otvorena za dinamičnu realnost u kojoj nema mesta za večne istine. Naučna istina je privremena, trenutna i preliminarna. Ona traje dok je eksperimenti i osmatranja podržavaju. U njoj nema neupitnog i a priorirazumljivog. Ono što je takvo čini se radikalno upitnim. Spoznajni horizont stoga je stalno otvoren i neiscrpiv. Jedino što je konačno je konačna nedokučivost univerzuma i čoveka.