Немања Драгаш ‒ „драгоцено име српске поезијеˮ

„Потпуно самосвојан песник препознатљивог стила и несумњиво ‒ драгоцено име српске поезијеˮ, речи су књижевника Пере Зупца.

Немања Драгаш, један од најнаграђиванијих песника млађе генерације, члан Удружења књижевника Србије од своје двадесете године ‒ сагласни су критичари ‒ нешто je најлепше што се догодило српској поезији у последњој деценији. Након читавог низа признања, прошле недеље му је уручена прва награда овогодишњег конкурса „Паланачко песничко лето", где је победио у конкуренцији од 260 песника.

Тим поводом, за Интернет портал РТС-а, млади песник је говорио о својим почецима, пореклу инспирације и поетском свету који га заокупља.

Можете ли нам оживети сећање на тренутак када се у Вама пробудила искра која
је Ваш живот одвела ка поезији?

‒ Још као дете имао сам потребу да преиспитујем свет, стварност и суштину. Суочио сам се са зрелим осећањима и врстом самоће која није од мене тражила да играчкама испуним време, већ да у себи створим полигон, ослобођен граница; микрокосмос који није имао потребу да се објасни, да се отвори када не жели, да пристане на наметнуту логику или усвоји норме.

Одрастајући, схватао сам да је свет који сам стварам далеко стварнији од оног којем на небројено много начина припадам. Писање је било и остало мој ескапизам и најсрећнија туга коју сам осетио. Не сећам се тренутка, али знам да је од тада све било другачије, јер су речи бивале и куће и даљине, и градови и присуства људи којих више нема. Можда и најважније, речи су постале разлози да ништа не остане исто претерано дуго.

До сада вас је снага уметности водила кроз свет који сте још као млад човек откривали. Да ли сте могли да бирате тај свет, или сте ушли тамо где су вам се отворила прва врата?

‒ Све што ме је у животу радовало или растужило последица је мојих избора и уметност није изузетак. Никада нисам чекао да ми се врата отворе. Чекања и очекивања једнако су смртоносна. Верујем да привлачимо оно што желимо, свако на свој начин, уз већи или мањи ризик или успех. Ако размишљате превише о вратима која треба да вам се отворе, изгубићете време и нећете пронаћи ону лепу реч, која је универзални кључ.

Почео сам да пишем у седмој години, а прву књигу сам објавио у петнаестој. Имао сам потребу да завршим циклус који је дуго трајао. Када завршите дело, ви делите родитељство са читавим светом, а осећај да ће део вас, негде и некоме говорити у ваше име, није један од оних који се да описати. Поезија је одувек више била склона отварању прозора у свемир, него врата у могућности.

Како ви схватате своју професију? Да ли савремени уметник неминовно има улогу „сопственог продуцентаˮ, будући да Вам није страна ни та делатност?

‒ Поезија није моја професија, она је најсмисленији живот који познајем. Један уметник би вероватно био најсрећнији када би то била једина реч која га одређује, али практична и амбивалентна стварност у којој игра безброј улога, наводи га да се изнова рађа. То није лоше. Напротив. Сваки изазов користим да откријем још једно „ја". Не верујем у искључивост, недостатак времена, припадност маси и губитак снаге. Жеља је дугме за јачину живота, а ако желите да вас чују, онда ћете своје дело носити исто као што носите и свој терет.

Уметник најпре мора бити свевремен. Савременост је мач са две оштрице. Уводећи вас у радост и заблуду истовремено, чини вас збуњеним и ухватићете себе како стављате знак једнакости између високог домета и промашаја. Међутим, истина је да уметник данас мора бити и продуцент. Практичан, солидан математичар, неко ко антиципира и саветује. Посредник између могућности, прилика, садашњости и свих њених последица.

Дипломирали сте филмску у позоришну продукцију, а сада сте на постдипломским студијама теорије на Факултету драмских уметности. Да ли видите могуће путеве којима ће даље ићи ваша каријера?

‒ Не размишљам о томе на тај начин. Радим оно што волим, подједнако у струци и ван ње и пуштам да ме сваки тренутак води у наредни. У истом дану, можете ме наћи на два радна места и са неколико започетих драмских или књижевних пројеката. Бирам да тако постојим. Живот се рачуна кроз сва проживљена искуства, а ја увек желим једно више.

број коментара 0 пошаљи коментар