Уметничка инспирација

Да ли су највеће уметности света настајале у републикама? Шта може да инспирише уметника? Треба ли делити уметност од занатства?

Услови за настајање уметности су много једноставнији него што се мисли. Потенцијалном племенитом уметнику потребна је чиста и здрава атмосфера, у окружењу снажних, трезвених мушкараца и жена (јер малодушни, беспослени и меланхолични не постижу много у оваквој врсти уметности), а пошто је суштина уметности индивидуализам, та карактеристика по правилу дефинише уметника, просто га гонећи да се изрази на најплеменитији могући начин.

Неки естетичари заступају тезу да су највеће уметности света увек произилазиле из републиканског устројства. У Атини, Венецији и Фиренци, примерице, није било краљева, те је искреност и једноставност у изразу проналазила пуну слободу, сматрају они. Уколико желимо да сазнамо какву уметност земљи намеће глупост краљева, погледајмо декоративну француску уметност под великим монархом, Лујем Четрнаестим, са китњастим позлаћеним мобилијаром који као да се болно превија под осећајем ужаса и ружноће. То ваљда допадљивим могу да сматрају само такве помпезности под периком какво је било тадашње француско племство.

Срећа у несрећи је да су данашњим владарима, председницима република, те њиховом „племству" приоритети и фокуси далеко од националне, па и глобалистичке културе и уметности. Иначе, каквих бисмо се ту тек нагледали чуда, и какав бисмо траг у времену оставили потомцима, боље да о томе не размишљамо.

У некој идеалној држави и друштву не би требало да богати поседују најлепше ствари, већ да их (и) „сиромашни" стварају (зато што свако ко може да ствара не може да се назове сиромашним). Све велике уметности проналазе услове за велике уметничке покрете свуда око нас, и сваки стваралац може бити инспирисан таквим, наизглед ординарним, окружењем.

Један скулптор би, на пример, могао да закључи како нема шта да тражи у посматрању свакодневних уличних пролазника. Али би зато могао да се прошета до неке градске луке и да посматра морнаре и утовариваче у свом послу. Ниједан човек који ради нешто корисно, ни у једном тренутку није досадан за посматрање. Само неки беспосличар или вуцибатина може да буде незанимљив уметнику бар онолико колико и самоме себи. Затим би могао да посети универзитете, гимназије или теретане, да посматра младог човека који деконцентрисано прати наставу, или пак концентрисано „избацује из бенча". А када би се уморио од градова, могао би се упутити до оближњих поља и ливада на којима своје грациозне покрете изводе жетеоци, или козар којем пас помаже да утера стадо у забран.

Ако човек не може да пронађе најплеменитије мотиве за своју уметност у таквим једноставним свакодневним призорима, на пример, жене која извлачи воду из бунара, или мушкарца за комбајном, он нигде неће ни моћи да их пронађе. Грк је вајао богове и богиње јер их је волео; Гот свеце и краљеве јер је веровао у њих. А данас, (требало би да) волимо мушкарце и жене, цветове и поља, брежуљке и планине, те имплицира да би те теме биле инспиративне нашим уметницима, те да би таква уметност требало да нас представља.

Такође, у горепоменутом идеалном друштву, одвајање занатлије од уметника било би погубно по обојицу. По једног, лишавајући га свих духовних мотива и свих радости маште, а по другог, удаљавајући га од сваког истинског техничког савршенства. Две највеће школе уметности у свету, вајарство у Атини и сликарство у Венецији, своје порекло у целости воде из дугог наслеђа простог и озбиљног занатства. Грчки грнчар је подучио вајара обуздавајућем утицају дизајна који је пронео славу Партенона; италијански декоратер ковчега и предмета у домаћинству је утицао на то да венецијанско сликарство увек остане верно примарној, представљачкој категорији узвишеног колорита.

Не треба никада заборавити да су све уметности лепе уметности, као ни то да су све уметности декоративне уметности. Највећи подвиг италијанског сликарства биле су декорације ватиканске Сикстине, папине приватне капеле, те читав један зид венецијанске Дуждеве палате. Микеланђело је осликао цркву, а Тинторето, бојаџијин син, у својој седамдесетој години довршио је „Рај". Међутим, ни нека минијатура холандског пејзажа, „коју данас ставите изнад комоде, а сутра можда преместите између прозора", како каже Раскин, „није ништа мање величанствено дело од делова поља и шуме којима је Беноцо озеленио и улепшао некада меланхоличну аркаду на Кампо санту у Пизи".

 

број коментара 1 пошаљи коментар
(недеља, 13. авг 2017, 10:03)
anonymous [нерегистровани]

Sjajan tekst.

Cestitam A. Pavlovic na odlicnom tekstu. Licno pokusavam da se amaterski bavim skulpturom vec vise decenija. Prvo sto sam napravio u drvetu bilo je ralo, jaram i teljizi kada sam imao 14 godina. I tada sam zavoleo rad u drvetu. Kad sam kao Jugoslovenski diplomata dosao u Pariz istog dana sam posetio Rodenov muzej. 1983 sam imao izlozbu u Sava Centru (jedan sjajan tekst u Politici "Diplomata umetnik") a kasnije u UN u Zenevi kada je jedan kriticar napisao da su moje skulpture perfektne i da skrivaju neizmernu poeziju. Naravno da je preterao. Sta je inspiracija? Naravno zivot. Oviha dana ponovo citam "Filozofiju umetnosti". Citiran je jedan filozof koji je rekao da je priroda najveci umetnik. Naravno da jeste. Mozda je Mona Liza Leonarda de Vincija bila u prirodi lepsa i bozanstvenija od one na njegovoj slici koja se smatra najvecom slikom u istoriji umetnosti. Ako uspem da organizujem izlozbu mojih skulptura u Beogradu iduce godine pozvacu na otvaranje gospodju Pavlovic. Boro Micevic